Vitez učiteljskog poziva

Učitelj Aca ustaje svaki dan u pet. Do svoje škole prvo putuje 75 minuta autobusom od Kruševca do Ribarske Banje, a onda pešači još 45 minuta kroz planinu. Pošto nema puta, u školi drži, kako kaže, „paradnu obuću” koju obuva pošto izuje onu „radnu”, često punu blata ili snega. Obično drži četiri časa, a onda ostaje još jedan u razgovoru s meštanima ili priprema kakvu predstavu sa đacima.

Ovako izgleda uobičajeni radni dan Aleksandra Miloševića, učitelja OŠ „Velizar Stanković Korčagin” iz Velikog Šiljegovca – odeljenje Boljevac, koji je ovogodišnji dobitnik nagrade „Vitez poziva”. Zatekli smo ga u Narodnom pozorištu u Beogradu, na uručenju priznanja koje svakog 10. decembra – na Međunarodni da ljudskih prava – dodeljuje nevladina organizacija Liga eksperata (LEX). Nagrada je ustanovljena 2007. godine, a dodeljuje se, čita nam Aca iz bloka, za promociju profesionalnih vrednosti i autonomno i časno delovanje i ponašanje.

Selo Boljevac ima 150 duša i nalazi se na 800 metara nadmorske visine, na obroncima Jastrepca. Telefoni su u selo stigli pre godinu dana. Nema asfaltnog puta, nema prodavnice, niti Interneta, a do pre desetak dana nije bilo ni ulične rasvete. Ali zato imaju školu, velike planove za razvoj seoskog turizma, momke za ženidbu i po troje, četvoro dece u svakoj porodici.

Učitelj Aca ima 44 godine, dvojicu sinova koji idu u prvi i šesti razred, a i supruga mu je učiteljica u školi u selu Jasika.

– Rođen sam u selu i tu išao u školu, a onda sam završio Višu pedagošku školu, pa posle Učiteljski fakultet u Beogradu. Želeo sam da se vratim tamo odakle sam, a kroz projekat očuvanja seoskih škola i razgovor s profesorima Ivanom Ivićem, Anom Pešikan i Sofijom Pekić iz Obrazovnog foruma shvatio sam da i mi učitelji moramo malo da se promenimo. Zato smo pokrenuli multifunkcionalnu školu – priča Milošević.

On nam objašnjava da to praktično znači da učitelj više nije samo onaj koji će da uči i vaspitava decu u školi, već i osoba koja je posvećena i lokalnoj zajednici, odnosno selu u kojem se nalazi škola, kako ne bi selo stagniralo, a deca odlazila u grad.

– Povezali smo se i s nekoliko profesora iz Engleske, a apliciraćemo za novac i u Briselu. Projekat ima pet oblasti: pomoć školi, asfaltiranje puta, planinarski, lovni i seoski turizam. Imamo izuzetno čistu pijaću vodu, zdravu hranu, čestite i vredne ljude, lepe predele za rekreativnu šetnju, može da se napravi i maunti bajk staza. Želja nam je da se privuku gosti iz inostranstva koji bi s domaćinima brali šumsko voće i pečurke, pravili džemove i slatka, a kada krenu kući poneli bi te proizvode, a za deo i plaćali – priča o planovima za udruživanje sela iz ovog kraja učitelj Aca.

U budućnosti vidi prodavnice i u Beogradu, a možda i izvoz.

On je blagajnik u Društvu učitelja u Kruševcu i član Saveza učitelja Srbije. U svih 38 osnovnih škola u Kruševcu pre četiri godine je pokrenut program Škole bez nasilja sa odličnim rezultatima, a leti se skupljaju deca koja nemaju novca za odlazak na more i organizuje „školimpijada”, s takmičenjima u znanju i umeću.

Pitamo ga koliko ima dece u školi i u kakvim uslovima uče.

– U selu je 42 mališana do 18 godina, a pošto je sad prošao talas onih koji su posle srednje škole otišli u grad, trenutno imam devet đaka, uključujući i predškolski pripremni razred, odnosno vrtić. Taj broj će se vrlo brzo promeniti, kada nam se ožene ovi momci i zasnuju porodice jer u selu gotovo da nema kuće u kojoj su najmanje tri generacije i po troje dece. A mi ćemo im pružiti motiv da tu i ostanu – kaže „vitez” Aca.

Škola je bila u staroj zgradi, objašnjava naš sagovornik, ali uz pomoć školske i lokalne samouprave i dobrih ljudi, uspeli su da je dovedu do toga da bude dobro opremljena i lepog izgleda.

– Imamo računare, ali nemamo Internet, to bi nam mnogo značilo kada bi nam pomogli, ne samo za đake, već i zbog opismenjavanja ostalog stanovništva. Fali nam i jedan projektor i bela tabla na primer da bismo se modernizovali još više – završava Aleksandra Milošević.

Ljudi dobre volje, na vas je red.