Витез учитељског позива

Учитељ Аца устаје сваки дан у пет. До своје школе прво путује 75 минута аутобусом од Крушевца до Рибарске Бање, а онда пешачи још 45 минута кроз планину. Пошто нема пута, у школи држи, како каже, „парадну обућу” коју обува пошто изује ону „радну”, често пуну блата или снега. Обично држи четири часа, а онда остаје још један у разговору с мештанима или припрема какву представу са ђацима.

Овако изгледа уобичајени радни дан Александра Милошевића, учитеља ОШ „Велизар Станковић Корчагин” из Великог Шиљеговца – одељење Бољевац, који је овогодишњи добитник награде „Витез позива”. Затекли смо га у Народном позоришту у Београду, на уручењу признања које сваког 10. децембра – на Међународни да људских права – додељује невладина организација Лига експерата (LEX). Награда је установљена 2007. године, а додељује се, чита нам Аца из блока, за промоцију професионалних вредности и аутономно и часно деловање и понашање.

Село Бољевац има 150 душа и налази се на 800 метара надморске висине, на обронцима Јастрепца. Телефони су у село стигли пре годину дана. Нема асфалтног пута, нема продавнице, нити Интернета, а до пре десетак дана није било ни уличне расвете. Али зато имају школу, велике планове за развој сеоског туризма, момке за женидбу и по троје, четворо деце у свакој породици.

Учитељ Аца има 44 године, двојицу синова који иду у први и шести разред, а и супруга му је учитељица у школи у селу Јасика.

– Рођен сам у селу и ту ишао у школу, а онда сам завршио Вишу педагошку школу, па после Учитељски факултет у Београду. Желео сам да се вратим тамо одакле сам, а кроз пројекат очувања сеоских школа и разговор с професорима Иваном Ивићем, Аном Пешикан и Софијом Пекић из Образовног форума схватио сам да и ми учитељи морамо мало да се променимо. Зато смо покренули мултифункционалну школу – прича Милошевић.

Он нам објашњава да то практично значи да учитељ више није само онај који ће да учи и васпитава децу у школи, већ и особа која је посвећена и локалној заједници, односно селу у којем се налази школа, како не би село стагнирало, а деца одлазила у град.

– Повезали смо се и с неколико професора из Енглеске, а аплицираћемо за новац и у Бриселу. Пројекат има пет области: помоћ школи, асфалтирање пута, планинарски, ловни и сеоски туризам. Имамо изузетно чисту пијаћу воду, здраву храну, честите и вредне људе, лепе пределе за рекреативну шетњу, може да се направи и маунти бајк стаза. Жеља нам је да се привуку гости из иностранства који би с домаћинима брали шумско воће и печурке, правили џемове и слатка, а када крену кући понели би те производе, а за део и плаћали – прича о плановима за удруживање села из овог краја учитељ Аца.

У будућности види продавнице и у Београду, а можда и извоз.

Он је благајник у Друштву учитеља у Крушевцу и члан Савеза учитеља Србије. У свих 38 основних школа у Крушевцу пре четири године је покренут програм Школе без насиља са одличним резултатима, а лети се скупљају деца која немају новца за одлазак на море и организује „школимпијада”, с такмичењима у знању и умећу.

Питамо га колико има деце у школи и у каквим условима уче.

– У селу је 42 малишана до 18 година, а пошто је сад прошао талас оних који су после средње школе отишли у град, тренутно имам девет ђака, укључујући и предшколски припремни разред, односно вртић. Тај број ће се врло брзо променити, када нам се ожене ови момци и заснују породице јер у селу готово да нема куће у којој су најмање три генерације и по троје деце. А ми ћемо им пружити мотив да ту и остану – каже „витез” Аца.

Школа је била у старој згради, објашњава наш саговорник, али уз помоћ школске и локалне самоуправе и добрих људи, успели су да је доведу до тога да буде добро опремљена и лепог изгледа.

– Имамо рачунаре, али немамо Интернет, то би нам много значило када би нам помогли, не само за ђаке, већ и због описмењавања осталог становништва. Фали нам и један пројектор и бела табла на пример да бисмо се модернизовали још више – завршава Александра Милошевић.

Људи добре воље, на вас је ред.