Kad gazda ne zna šta hoće

Do 2015. Elektroprivreda Srbije u nove elektrane, obnavljanje i otvaranje novih kopova uglja, revitalizaciju starih postrojenja i zamenu brojila treba da uloži devet milijardi evra. O tim planovima i istoj sumi, bez obzira na rast kursa i inflacije, ali i realan pad cene kilovat-sata, zna se već godinama, ali je i dalje potpuna nepoznanica – kako naći te pare i kada otpočeti poslove. Do tog saznanja nisu došli ni novinari posle susreta s čelnim ljudima EPS-a, koji vode investicije, kada su im predočena „rešenja i perspektive 2010–2025”. Osim odgovora „mi smo više puta upoznali vlasnika sa svim otvorenim pitanjima našeg razvoja, ali i aktuelnim problemima. Na njemu je da se izjasni”. Sve, pa i mudro ćutanje gazde, ostalo je – po starom.

A staro se ne menja decenijama. Prosečan vek termoelektrana je oko 30, a hidro 35 godina. Poslednja elektrana, HE „Pirot”, napravljena je pre nepune dve decenije. Od tada do danas imamo ih samo u planovima.

Istina, započeta je TE „Kolubara B” od 700 MW, ali od golih zidova dalje se nije maklo, jer EPS nema novca ni za valjane opravke sadašnjih postrojenja, a kamoli za nešto više. EPS je upozorio vladu da će sa sadašnjom cenom kilovat sata, od oko 4,5 evro centi, Srbija ostati „crna rupa” na regionalnom tržištu struje i da socijala u ceni struje ugrožava čak i Energetsku zajednicu jugoistočne Evrope, koju je formirao Brisel, a mi se obavezali na poštovanje niza dogovora. Uz tu cenu, kažu u EPS-u, nema izgradnje novih postrojenja, a bez njih – preti nam mrak.

Uz nisku cenu struje, problem su i dugovi kupaca. Dostigli su – čak 70 milijardi dinara. Da ne pominjemo nespremnost države da od svoje elektroprivrede napravi profitabilno preduzeće koje će proizvoditi i prodavati struju po tržišnim cenama i deo profita usmeravati u socijalne fondove iz kojih bi se finasirali umanjeni računi za struju. I to ne kao sada za 35.000 domaćinstava ili oko 100.000 ljudi, koji primaju socijalnu pomoć i kojima EPS umanjuje račune za 35 odsto, već za čak 350.000 domaćinstava ili milion ljudi. Ostali bi imali realnu cenu. Zašto to država neće i kome je interes da istu cenu struje imaju i najbogatiji i onaj koji prima 20.000 dinara mesečno? Problem je, međutim, u tome što vlasnik još ne zna šta hoće: dugoročan razvoj ili kratkoročni socijalni mir.

Do kraja 2012. cena električne energije treba da se uveća bar za 60 odsto. U tri, pet navrata ili odjednom – EPS-u je svejedno. U Evropu se ne može sa bagatelnom cenom kilovat-sata.

Rast potrošnje, od oko 13 odsto u minuloj deceniji, pokriven je ulaganjima vrednim oko 1,3 milijarde evra. Taman onoliko koliko košta „Koridor 10” ili desetak mostova preko Save i Dunava. Čak 82 odsto od te sume obezbedio je EPS, pet su bile donacije, a 13 procenata krediti. I tu je, uveravaju čelnici EPS-a, kraj onoga što elektroprivreda može sama sa niskom cenom i neodlučnošću države.

U narednoj deceniji očekuje se rast potrošnje od oko 20 odsto. Toliki zahtev, uz minimalno oživljavanje industrije, ne može da se pokrije ni uvozom. Jer, ako Srbija do 2015. ili 2017. ne napravi dva do tri veća kapaciteta, suočiće se sa godišnjim manjkom struje od oko četiri milijarde kilovat-sati vrednih 250 miliona evra. Stručnjaci tvrde da tolikih količina struje neće biti, jer je manjak svuda, a Srbija, čak i da može da kupi tolike kilovate, nema prenosnih kapaciteta da ih iz Evrope dovede do potrošača.

Ima rešenja, kažu, i za to – da se cena kilovat-sata poveća na više od deset evrocenti i time domaćinstva nateraju da odustanu od struje za grejanje i da se opredele za neke druge energente. Sudeći, međutim, po sadašnjem stavu države (prema pitanju realne cene struje) malo je izgleda da će se to dogoditi.

Slobodan Kostić

-----------------------------------------------------------

Uglja ima, ali pod zemljom

Novinari su, prilikom susreta sa rukovodećim timom EPS-a za investicije, upoznati i sa velikim zakašnjenjem u otvaranju novih kopova uglja u Vreocima i Radljevu. Lako nam se može dogoditi da već za dve godine termoelektrane u Obrenovcu ostanu bez uglja. A tada opet sledi – uvoz. Za kopove uglja, postojeće i nove, potrebno je 1,5 milijardi evra. Tih para EPS nema, a za otvaranje kopova niko ne daje kredite. S kašnjenjem tih poslova, ugrožavaju se i strateška partnerstva za nove kapacitete. Uglja ima, ali je pod zemljom, a da bi se stiglo do njega potrebno je, na primer, za eksproprijaciju u Vreocima oko 170 miliona evra.