Кад газда не зна шта хоће

До 2015. Електропривреда Србије у нове електране, обнављање и отварање нових копова угља, ревитализацију старих постројења и замену бројила треба да уложи девет милијарди евра. О тим плановима и истој суми, без обзира на раст курса и инфлације, али и реалан пад цене киловат-сата, зна се већ годинама, али је и даље потпуна непознаница – како наћи те паре и када отпочети послове. До тог сазнања нису дошли ни новинари после сусрета с челним људима ЕПС-а, који воде инвестиције, када су им предочена „решења и перспективе 2010–2025”. Осим одговора „ми смо више пута упознали власника са свим отвореним питањима нашег развоја, али и актуелним проблемима. На њему је да се изјасни”. Све, па и мудро ћутање газде, остало је – по старом.

А старо се не мења деценијама. Просечан век термоелектрана је око 30, а хидро 35 година. Последња електрана, ХЕ „Пирот”, направљена је пре непуне две деценије. Од тада до данас имамо их само у плановима.

Истина, започета је ТЕ „Колубара Б” од 700 МW, али од голих зидова даље се није макло, јер ЕПС нема новца ни за ваљане оправке садашњих постројења, а камоли за нешто више. ЕПС је упозорио владу да ће са садашњом ценом киловат сата, од око 4,5 евро центи, Србија остати „црна рупа” на регионалном тржишту струје и да социјала у цени струје угрожава чак и Енергетску заједницу југоисточне Европе, коју је формирао Брисел, а ми се обавезали на поштовање низа договора. Уз ту цену, кажу у ЕПС-у, нема изградње нових постројења, а без њих – прети нам мрак.

Уз ниску цену струје, проблем су и дугови купаца. Достигли су – чак 70 милијарди динара. Да не помињемо неспремност државе да од своје електропривреде направи профитабилно предузеће које ће производити и продавати струју по тржишним ценама и део профита усмеравати у социјалне фондове из којих би се финасирали умањени рачуни за струју. И то не као сада за 35.000 домаћинстава или око 100.000 људи, који примају социјалну помоћ и којима ЕПС умањује рачуне за 35 одсто, већ за чак 350.000 домаћинстава или милион људи. Остали би имали реалну цену. Зашто то држава неће и коме је интерес да исту цену струје имају и најбогатији и онај који прима 20.000 динара месечно? Проблем је, међутим, у томе што власник још не зна шта хоће: дугорочан развој или краткорочни социјални мир.

До краја 2012. цена електричне енергије треба да се увећа бар за 60 одсто. У три, пет наврата или одједном – ЕПС-у је свеједно. У Европу се не може са багателном ценом киловат-сата.

Раст потрошње, од око 13 одсто у минулој деценији, покривен је улагањима вредним око 1,3 милијарде евра. Таман онолико колико кошта „Коридор 10” или десетак мостова преко Саве и Дунава. Чак 82 одсто од те суме обезбедио је ЕПС, пет су биле донације, а 13 процената кредити. И ту је, уверавају челници ЕПС-а, крај онога што електропривреда може сама са ниском ценом и неодлучношћу државе.

У наредној деценији очекује се раст потрошње од око 20 одсто. Толики захтев, уз минимално оживљавање индустрије, не може да се покрије ни увозом. Јер, ако Србија до 2015. или 2017. не направи два до три већа капацитета, суочиће се са годишњим мањком струје од око четири милијарде киловат-сати вредних 250 милиона евра. Стручњаци тврде да толиких количина струје неће бити, јер је мањак свуда, а Србија, чак и да може да купи толике киловате, нема преносних капацитета да их из Европе доведе до потрошача.

Има решења, кажу, и за то – да се цена киловат-сата повећа на више од десет евроценти и тиме домаћинства натерају да одустану од струје за грејање и да се определе за неке друге енергенте. Судећи, међутим, по садашњем ставу државе (према питању реалне цене струје) мало је изгледа да ће се то догодити.

Слободан Костић

-----------------------------------------------------------

Угља има, али под земљом

Новинари су, приликом сусрета са руководећим тимом ЕПС-а за инвестиције, упознати и са великим закашњењем у отварању нових копова угља у Вреоцима и Радљеву. Лако нам се може догодити да већ за две године термоелектране у Обреновцу остану без угља. А тада опет следи – увоз. За копове угља, постојеће и нове, потребно је 1,5 милијарди евра. Тих пара ЕПС нема, а за отварање копова нико не даје кредите. С кашњењем тих послова, угрожавају се и стратешка партнерства за нове капацитете. Угља има, али је под земљом, а да би се стигло до њега потребно је, на пример, за експропријацију у Вреоцима око 170 милиона евра.