Od gasa, preko stakla, do pilića

Izjavu Mlađana Dinkića, ministra ekonomije, izrečnu više u šali nego u zbilji na Kopaonik biznis forumu – „Investirao bih u ’Srbijagas’, jer je to siguran način da budete vlasnik akcija svih preduzeća u Srbiji”, vlada i Dušan Bajatović, generalni direktor „Srbijagasa”, kao da su ozbiljno shvatili. Ovo javno preduzeće postalo je vlasnik još jedne firme, ovog puta za proizvodnju i preradu pilećeg mesa „Agroživ”, čime se broj preduzeća kojima danas upravlja jedini snabdevač gasom u Srbiji popeo na – šest.

Istovremeno je proširen i spektar delatnosti „Srbijagasa”, tako da se pored proizvodnje staklene ambalaže preuzimanjem „Staklare” u Paraćinu, azotnog đubriva kupovinom „Azotare” u Pančevu, „Informatike” koja proizvodi računarsku opremu za koju je plaćeno 220 miliona dinara, „Kosige” u Republici Srpskoj, ćerke firme Dunav osiguranja, Metanolsko–sirćetnog kompleksa, sada se bavi i živinom.

I dok prvi čovek „Srbijagasa” objašnjava da je razlog potpisivanja kupoprodajnog ugovora s „Agroživom” vrednog 11,3 miliona evra to što je u ovoj firmi zaposleno oko 1.000 radnika, te da bi njenim propadanjem bez posla ostalo još oko 2.000 kooperanata i dobavljača repromaterijala i opreme, ekonomisti ne veruju da ruka spasa „Srbijagasa” zaista može da pomogne posrnulim firmama, pa i samoj privredi.

Više mi, kaže za „Politiku” Danilo Šuković, ekonomista, liči na politički marketing, jer zašto bi inače javno preduzeće koje i samo duguje za gas približno 500 miliona evra sebe dodatno opterećivalo preduzećima koja su nelikvidna.

Šuković pita, ko garantuje „Srbijagasu” da će preuzimanjem firmi uspeti da naplati potraživanja za gas, budući da je reč o velikim dužnicima, te da će „spasavanje” drugih platiti građani kroz povećanu cenu gasa. Šta ako te firme ne bude imao ko da kupi, ako, možda, jednog dana stanu na zelenu granu, što se verovatno neće dogoditi, pita on.

Šuković ne zna da je i jedna od firmi koju je „Srbijagas” preuzeo zbog nenaplaćenih potraživanja za gas uspela da vrati deo svojih dugova. Zašto bi onda to očekivali od „Agroživa”?

Ovo je samo jedan u nizu primera da država, koja je pre deset godina narodu rekla da je neefikasan vlasnik i da zato započinje privatizaciju, nanovo počinje da se bavi upravo poslovima za koje je saopštila da joj nisu po volji.

Iako juče zbog, kako nam je rekao, brojnih obaveza nije mogao da govori za „Politiku”, Bajatović je nedavno rekao da ta preuzimanja opterećuju poslovanje „Srbijagasa”, ali da su ta preduzeća imala velike dugove prema ovom javnom preduzeću i on nije imao drugog izbora nego da ih uzme.

On je podsetio da je „Agroživ” od 2008. u stečaju i da je, u drugom pokušaju da se za njega pronađe strateški partner, u skladu sa zaključkom vlade, „Srbijagas” bio jedini koji je konkurisao za kupovinu.

Inače je „Srbijagas” jedan od najvećih poverilaca „Agroživa” i plan je da mu se od transakcione cene od 11,3 miliona evra vrati oko šest miliona evra – što na račun „Srbijagasa”, što na račun „Azotare”. „Azotara” je inače pre preuzimanja imala dug prema „Srbijagasu” od 54 miliona evra, staklara 36, MSK 40, a „Agroživ” duguje šest miliona evra.
Upitan da li se podržavljenja dešavaju samo kada država proceni da su preduzeća strateški važna i da se za ta preduzeća u nekom budućem periodu mogu pronaći kvalitetni strateški partneri, Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište, kaže za „Politiku” da ovo više liči na spasavanje pojedinih menadžera ovih posrnulih firmi i pita zašto bi poreski obveznici plaćali loše rukovođenje firmom.

On tvrdi da bi situacija bila potpuno drugačija da se na čelo javnih preduzeća ne dovode ljudi po političkoj liniji koji sutra neće odgovarati za velike gubitke firmi koje su vodili. Da je na čelu „Srbijagasa” direktor koji je vanpartijska ličnost i koji je zbog svoje menadžerske umešnosti postavljen da vodi firmu, teško da bi pristao da preuzima gubitaše. Pa zar nije indikativno da samo „Srbijagas” to radi.

Upućeni, međutim, tvrde da se podržavljenja dešavaju kada su  neophodna ulaganja države u spasavanje preduzeća, jer se tako mnogo može dobiti. S jedne strane, novac koji je država dala relativno je mali, dok je, s druge strane, novac koji investiraju strateški partneri u nove kapacitete daleko veći, a što je najvažnije – zaposleni nastavljaju da rade.

Bajatović tvrdi da bi da se „Srbijagas” nije uključio na ovaj način u preuzimanje „Agroživa” socijalna situacija u Banatu bila jako loša, propala bi firma (značajan brend na srpskom tržištu, koja drži 30 odsto živinskog mesa) i praktično bi dvema stranim kompanijama iz Hrvatske i Slovenije bio omogućen monopol na srpskom tržištu.

„Srbijagas” bi zbog velikih dugova, po istom receptu, mogao da preuzme čak 175 preduzeća kojima zbog velikih neizmirenih dugova preti stečaj, kako bi mogao da naplati svoja potraživanja. Da li je ovo početak „gutanja” i ostalih, ostaje da se vidi, ali postoji velika bojazan da preveliki broj „davljenika” ne potopi spasioca.