Од гаса, преко стакла, до пилића

Изјаву Млађана Динкића, министра економије, изречну више у шали него у збиљи на Копаоник бизнис форуму – „Инвестирао бих у ’Србијагас’, јер је то сигуран начин да будете власник акција свих предузећа у Србији”, влада и Душан Бајатовић, генерални директор „Србијагаса”, као да су озбиљно схватили. Ово јавно предузеће постало је власник још једне фирме, овог пута за производњу и прераду пилећег меса „Агрожив”, чиме се број предузећа којима данас управља једини снабдевач гасом у Србији попео на – шест.

Истовремено је проширен и спектар делатности „Србијагаса”, тако да се поред производње стаклене амбалаже преузимањем „Стакларе” у Параћину, азотног ђубрива куповином „Азотаре” у Панчеву, „Информатике” која производи рачунарску опрему за коју је плаћено 220 милиона динара, „Косиге” у Републици Српској, ћерке фирме Дунав осигурања, Метанолско–сирћетног комплекса, сада се бави и живином.

И док први човек „Србијагаса” објашњава да је разлог потписивања купопродајног уговора с „Агроживом” вредног 11,3 милиона евра то што је у овој фирми запослено око 1.000 радника, те да би њеним пропадањем без посла остало још око 2.000 коопераната и добављача репроматеријала и опреме, економисти не верују да рука спаса „Србијагаса” заиста може да помогне посрнулим фирмама, па и самој привреди.

Више ми, каже за „Политику” Данило Шуковић, економиста, личи на политички маркетинг, јер зашто би иначе јавно предузеће које и само дугује за гас приближно 500 милиона евра себе додатно оптерећивало предузећима која су неликвидна.

Шуковић пита, ко гарантује „Србијагасу” да ће преузимањем фирми успети да наплати потраживања за гас, будући да је реч о великим дужницима, те да ће „спасавање” других платити грађани кроз повећану цену гаса. Шта ако те фирме не буде имао ко да купи, ако, можда, једног дана стану на зелену грану, што се вероватно неће догодити, пита он.

Шуковић не зна да је и једна од фирми коју је „Србијагас” преузео због ненаплаћених потраживања за гас успела да врати део својих дугова. Зашто би онда то очекивали од „Агрожива”?

Ово је само један у низу примера да држава, која је пре десет година народу рекла да је неефикасан власник и да зато започиње приватизацију, наново почиње да се бави управо пословима за које је саопштила да јој нису по вољи.

Иако јуче због, како нам је рекао, бројних обавеза није могао да говори за „Политику”, Бајатовић је недавно рекао да та преузимања оптерећују пословање „Србијагаса”, али да су та предузећа имала велике дугове према овом јавном предузећу и он није имао другог избора него да их узме.

Он је подсетио да је „Агрожив” од 2008. у стечају и да је, у другом покушају да се за њега пронађе стратешки партнер, у складу са закључком владе, „Србијагас” био једини који је конкурисао за куповину.

Иначе је „Србијагас” један од највећих поверилаца „Агрожива” и план је да му се од трансакционе цене од 11,3 милиона евра врати око шест милиона евра – што на рачун „Србијагаса”, што на рачун „Азотаре”. „Азотара” је иначе пре преузимања имала дуг према „Србијагасу” од 54 милиона евра, стаклара 36, МСК 40, а „Агрожив” дугује шест милиона евра.
Упитан да ли се подржављења дешавају само када држава процени да су предузећа стратешки важна и да се за та предузећа у неком будућем периоду могу пронаћи квалитетни стратешки партнери, Александар Стевановић, сарадник Центра за слободно тржиште, каже за „Политику” да ово више личи на спасавање појединих менаџера ових посрнулих фирми и пита зашто би порески обвезници плаћали лоше руковођење фирмом.

Он тврди да би ситуација била потпуно другачија да се на чело јавних предузећа не доводе људи по политичкој линији који сутра неће одговарати за велике губитке фирми које су водили. Да је на челу „Србијагаса” директор који је ванпартијска личност и који је због своје менаџерске умешности постављен да води фирму, тешко да би пристао да преузима губиташе. Па зар није индикативно да само „Србијагас” то ради.

Упућени, међутим, тврде да се подржављења дешавају када су  неопходна улагања државе у спасавање предузећа, јер се тако много може добити. С једне стране, новац који је држава дала релативно је мали, док је, с друге стране, новац који инвестирају стратешки партнери у нове капацитете далеко већи, а што је најважније – запослени настављају да раде.

Бајатовић тврди да би да се „Србијагас” није укључио на овај начин у преузимање „Агрожива” социјална ситуација у Банату била јако лоша, пропала би фирма (значајан бренд на српском тржишту, која држи 30 одсто живинског меса) и практично би двема страним компанијама из Хрватске и Словеније био омогућен монопол на српском тржишту.

„Србијагас” би због великих дугова, по истом рецепту, могао да преузме чак 175 предузећа којима због великих неизмирених дугова прети стечај, како би могао да наплати своја потраживања. Да ли је ово почетак „гутања” и осталих, остаје да се види, али постоји велика бојазан да превелики број „дављеника” не потопи спасиоца.