Obama pod unakrsnom vatrom

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Senator Berni Sanders, koji se deklariše kao „socijalista”, mada je izabran kao „nezavisni”, a svrstava se u tabor demokrata, izašao je u petak za senatsku govornicu u 10 sati i 24 minuta. Sa nje je sišao u minut do sedam, posle osam sati i 35 minuta neprekidnog govorenja. Svoju okupaciju govornice objasnio je time da mu je bilo „potrebno vreme” da američkom narodu objasni zašto najnoviji potez predsednika Baraka Obame, njegov kompromis sa republikanskom opozicijom oko dvogodišnjeg produženja poreskih olakšica iz Bušove ere, nije dobar.

Ta Obamina pogodba bila je krajem prošle nedelje i povod za svojevrsnu pobunu demokratskih kongresmena u Predstavničkom domu, koji su uglas izgovorenim „samo reci ne” nedvosmisleno pokazali da se zajedno slažu sa ocenom koju su u medijima izgovarali neki od njih pojedinačno: da je ta pogodba „ponižavajući ustupak”.

Uprkos ovom otporu, hladnije političke računice pokazuju da će taj paket ipak proći u oba kongresna doma, koji još radi u starom sastavu, sa demokratskom većinom. Biće to njegova poslednja važna odluka, pre nego što u januaru zakletvu položi novoizabrani kompletan sastav Predstavničkog doma, ovoga puta sa republikanskom većinom i 37 novih senatora, čija će partijske boje umanjiti današnju premoć Obamine partije.

Političko nadvlačenje oko pomenutih poreskih olakšica – insistiranje demokrata da se one produže samo za srednju klasu, one koji zarađuju do 250.000 dolara godišnje, i nepopustljivosti republikanaca da veći porez ne treba da plaćaju ni oni koji zarađuju preko toga, što uključuje i američke milionere i milijardere – stavilo je tako predsednika Obamu u unakrsnu vatru. Napadan je i sleva i zdesna. Njegovi smatraju da ih je izneverio, a protivnici da im je premalo dao – da niski porezi treba da ostanu trajno, a ne samo privremeno.

Uz poreski kompromis Obama je dobio i svojevrsni paket ekonomskog stimulansa ekonomiji od blizu 900 milijardi, kroz neke olakšice biznisu, ali je to u senci glavne dileme: da li je ta kratkoročna ekonomska i politička korist obezbeđena uz dugoročnu političku štetu.

Politički, utisak je da se – posle poraza koji je njegova partija, a posredno i on lično, pošto su novembarski „međuizbori” za Kongres bili i neka vrsta referenduma o njegovoj politici – Obama kreće ka političkom centru, što podrazumeva i distanciranje od liberalnog krila i njegove partije.

Na drugoj stani, time što je izjavio da se pogodba sa opozicijom ne sviđa ni njemu lično, ali da je morao da je prihvati u interesu političkog pragmatizma, sa svom kolateralnom štetom koju donosi, zadržao je distancu prema konzervativcima.

Sve ovo se tumači i kao zauzimanje početnih pozicija za glavno političko odmeravanje snaga na predsedničkim izborima 2012. Kako stvari sada stoje, ta kampanja će imati samo jednu temu: ekonomiju. I dilemu gde je u tom pogledu Amerika danas i kuda se zaputila.

„Kina, Kina, Kina”, uzviknuo je u jednom momentu tokom svog govorničkog maratona senator Sanders, podsećajući da 14 biliona (hiljada milijardi), koliko danas iznosi nacionalni dug, finansiraju Kinezi kupovinom američkih obveznica. Taj dug postaje centralno pitanje ne samo ekonomije nego i politike.

On je sada podnošljiv, ali u kombinaciji sa anemičnom ekonomijom (za iduću godinu se predviđa samo 2,5 odsto rasta) i visokom stopom nezaposlenosti, sve je neprijatniji.

U političkim raspravama zato se kao glavno pitanje nameće kako privredu pokrenuti iz poslerecesione letargije. U toj debati često se koristi metafora da je ekonomija auto koji se zaglavio i koji treba samo malo pogurati da bi opet sve bilo po starom.

Ulogu tih kablova koji će da pokrenu zaustavljeni motor, po republikancima, imaju upravo poreske olakšice za sve. Teorija je da će višak koji će im zbog toga što će manje dati državi ostati u džepovima – i srednja klasa i tajkuni potrošiti, svako na svoj način, i time podstaći tražnju i privredi dati zamah.

Ekonomisti, ne doduše svi, ne slažu se ni sa dijagnozom ni sa terapijom. Nobelovac Pol Krugman smatra da je automobilska metafora pogrešna, da je uzrok američkih problema prevelika zaduženost pojedinaca (u proseku 118 odsto godišnjih prihoda svakog domaćinstva) koji zato nisu voljni da troše. Zbog toga ni privatni biznis nije spreman da investira i zapošljava. U takvim okolnostima, po Krugmanu i kolegama „kejnezijanske” doktrine, u ulozi glavnog potrošača treba da nastupa država, sve dok se ekonomija ne dovede u ravnotežu.

Da bi trošila, država treba i da ima odakle, pa je otuda produžetak poreskih olakšica iz Bušove ere po Krugmanu loš kompromis.

„U Americi nikad nije vreme za veće poreze”, piše u svom komentaru u „Vašington postu” ugledni analitičar magazina „Tajm” Farid Zakarija. „Tokom prošle dekade mi smo smanjili poreze, a povećali državne obaveze, potrošili bilione u dva rata... Ako sada ne možemo da povećamo poreze, kada to manje boli, kako ćemo to učiniti 2020. ili 2030, kada ćemo to morati i kada će to mnogo boleti?”

U ovom vrtlogu različitih viđenja sadašnjosti i neveselih prognoza budućnosti, u ulozi centralne figure je Obama, raspolućen između svojih političkih uverenja koja su mu pre dve godine donela izbornu pobedu, s jedne, i nužnosti političkog pragmatizma, s druge. Njegov glavni problem je u tome što ono što je poželjno nije politički moguće, a ono što je moguće nije baš poželjno.

Milan Mišić