Обама под унакрсном ватром

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Сенатор Берни Сандерс, који се декларише као „социјалиста”, мада је изабран као „независни”, а сврстава се у табор демократа, изашао је у петак за сенатску говорницу у 10 сати и 24 минута. Са ње је сишао у минут до седам, после осам сати и 35 минута непрекидног говорења. Своју окупацију говорнице објаснио је тиме да му је било „потребно време” да америчком народу објасни зашто најновији потез председника Барака Обаме, његов компромис са републиканском опозицијом око двогодишњег продужења пореских олакшица из Бушове ере, није добар.

Та Обамина погодба била је крајем прошле недеље и повод за својеврсну побуну демократских конгресмена у Представничком дому, који су углас изговореним „само реци не” недвосмислено показали да се заједно слажу са оценом коју су у медијима изговарали неки од њих појединачно: да је та погодба „понижавајући уступак”.

Упркос овом отпору, хладније политичке рачунице показују да ће тај пакет ипак проћи у оба конгресна дома, који још ради у старом саставу, са демократском већином. Биће то његова последња важна одлука, пре него што у јануару заклетву положи новоизабрани комплетан састав Представничког дома, овога пута са републиканском већином и 37 нових сенатора, чија ће партијске боје умањити данашњу премоћ Обамине партије.

Политичко надвлачење око поменутих пореских олакшица – инсистирање демократа да се оне продуже само за средњу класу, оне који зарађују до 250.000 долара годишње, и непопустљивости републиканаца да већи порез не треба да плаћају ни они који зарађују преко тога, што укључује и америчке милионере и милијардере – ставило је тако председника Обаму у унакрсну ватру. Нападан је и слева и здесна. Његови сматрају да их је изневерио, а противници да им је премало дао – да ниски порези треба да остану трајно, а не само привремено.

Уз порески компромис Обама је добио и својеврсни пакет економског стимуланса економији од близу 900 милијарди, кроз неке олакшице бизнису, али је то у сенци главне дилеме: да ли је та краткорочна економска и политичка корист обезбеђена уз дугорочну политичку штету.

Политички, утисак је да се – после пораза који је његова партија, а посредно и он лично, пошто су новембарски „међуизбори” за Конгрес били и нека врста референдума о његовој политици – Обама креће ка политичком центру, што подразумева и дистанцирање од либералног крила и његове партије.

На другој стани, тиме што је изјавио да се погодба са опозицијом не свиђа ни њему лично, али да је морао да је прихвати у интересу политичког прагматизма, са свом колатералном штетом коју доноси, задржао је дистанцу према конзервативцима.

Све ово се тумачи и као заузимање почетних позиција за главно политичко одмеравање снага на председничким изборима 2012. Како ствари сада стоје, та кампања ће имати само једну тему: економију. И дилему где је у том погледу Америка данас и куда се запутила.

„Кина, Кина, Кина”, узвикнуо је у једном моменту током свог говорничког маратона сенатор Сандерс, подсећајући да 14 билиона (хиљада милијарди), колико данас износи национални дуг, финансирају Кинези куповином америчких обвезница. Тај дуг постаје централно питање не само економије него и политике.

Он је сада подношљив, али у комбинацији са анемичном економијом (за идућу годину се предвиђа само 2,5 одсто раста) и високом стопом незапослености, све је непријатнији.

У политичким расправама зато се као главно питање намеће како привреду покренути из послерецесионе летаргије. У тој дебати често се користи метафора да је економија ауто који се заглавио и који треба само мало погурати да би опет све било по старом.

Улогу тих каблова који ће да покрену заустављени мотор, по републиканцима, имају управо пореске олакшице за све. Теорија је да ће вишак који ће им због тога што ће мање дати држави остати у џеповима – и средња класа и тајкуни потрошити, свако на свој начин, и тиме подстаћи тражњу и привреди дати замах.

Економисти, не додуше сви, не слажу се ни са дијагнозом ни са терапијом. Нобеловац Пол Кругман сматра да је аутомобилска метафора погрешна, да је узрок америчких проблема превелика задуженост појединаца (у просеку 118 одсто годишњих прихода сваког домаћинства) који зато нису вољни да троше. Због тога ни приватни бизнис није спреман да инвестира и запошљава. У таквим околностима, по Кругману и колегама „кејнезијанске” доктрине, у улози главног потрошача треба да наступа држава, све док се економија не доведе у равнотежу.

Да би трошила, држава треба и да има одакле, па је отуда продужетак пореских олакшица из Бушове ере по Кругману лош компромис.

„У Америци никад није време за веће порезе”, пише у свом коментару у „Вашингтон посту” угледни аналитичар магазина „Тајм” Фарид Закарија. „Током прошле декаде ми смо смањили порезе, а повећали државне обавезе, потрошили билионе у два рата... Ако сада не можемо да повећамо порезе, када то мање боли, како ћемо то учинити 2020. или 2030, када ћемо то морати и када ће то много болети?”

У овом вртлогу различитих виђења садашњости и невеселих прогноза будућности, у улози централне фигуре је Обама, располућен између својих политичких уверења која су му пре две године донела изборну победу, с једне, и нужности политичког прагматизма, с друге. Његов главни проблем је у томе што оно што је пожељно није политички могуће, а оно што је могуће није баш пожељно.

Милан Мишић