Hrabro političko pozorište

„Kukavičluk” Olivera Frljića je predstava koja nam je, u ovom trenutku, izuzetno potrebna, zbog naglašene društveno-političke aktuelnosti i skoro pamfletski direktnog bavljenja važnim političkim pitanjima (tekst, režija, koncept scene i kostima Oliver Frljić). Dokumentaristički i mozaički oblikovana, predstava analizira bitne događaje iz naše nedavne prošlosti, kao i goruće probleme naše sadašnjosti – Nato bombardovanje, petooktobarska dešavanja, nezavisnost Kosova, homofobiju, ksenofobiju.

Scena je sasvim prazna, glumci donesu poneki rekvizit, što je u skladu sa osnovnom idejom predstave – iskoreniti svaku laž, masku i pretvaranje i pustiti realnost da prodre na scenu. Glumci Vladimir Grbić, Srđan Sekulić, Milan Vejnović, Minja Peković, Suzana Vuković, Jelena Mihajlović, Kristina Jakovljević i Snežana Jakšić Čolić nastupaju deklamativno i hladno, skoro bez emocija, glasno, vrlo energično, ponekada agresivno. Takva igra, takođe, odgovara konceptu predstave – direktnom, neestetizovanom, potpuno otvorenom pretresanju političkih pitanja, totalnom proterivanju iluzija. Istinitost ove predstave nas grubo melje i čini da se razbolimo, što je korak napred na putu individualnog i kolektivnog ozdravljenja (setimo se premise Eshilovih političkih tragedija – učiti kroz patnju).

Tekstovi koje glumci izgovaraju često su autobiografski, oni nam otkrivaju svoja sećanja i iskustvo o događajima i problemima koji se tretiraju: Nato bombardovanje, odnos između Mađara i Srba u Subotici, itd. Ove scene imaju bitnu životnu uverljivost, kao i emotivna značenja zbog istinitosti koju u sebi nose. U predstavi se koriste i dokumentarni materijali, audio snimci izveštavanja o petooktobarskim događajima i televizijski snimci dnevnika iz vremena bombardovanja, što je, takođe, efektno u pogledu scenske autentičnosti. U vezi s tim, jedno od važnijih pitanja koje „Kukavičluk” postavlja jeste funkcija pozorišta, kao i odnos između stvarnosti i teatra. O tome se govori kroz autoironično bavljenje radom Ljubiše Ristića u subotičkom pozorištu. U ovaj problem nas, na početku, uvlači lucidno ostvarena scena u kojoj se glumcima sudi zbog pretvaranja i laganja – svi budu osuđeni na to da igraju sami sebe. Tako se, istovremeno, eksplicitno i duhovito, scena odmah jasno definiše kao prostor istine.

Tokom cele predstave je veoma intenzivna komunikacija sa publikom – glumci dosledno nastoje da nas prodrmaju, probude iz mraka rezigniranosti i pasivnosti. Psuju nas, gađaju papirnim avionima, direktno pitaju za mišljenje o političkim temama, napadajući naše predrasude. U sali se često pale svetla, što, takođe, ima metaforičku funkciju „paljenja svesti” publike, aktiviranja našeg kritičkog mišljenja (dizajn svetla Nikola Zavišić). Predstava se završava desetominutnom scenom izgovaranja 505 imena žrtava Srebrenice, pod upaljenim svetlima, u zastrašujućoj tišini. Glumci zatim odlaze sa scene, ostavljajući nas bez reči i bez daha, u gustoj, tenzičnoj, jezivoj tišini, smoždene bolnom istinom, bez snage da aplaudiramo.

Odsustvo aplauza na kraju predstave problematizuje još jednu teatarsku konvenciju, odnosno u funkciji je istraživanja odnosa teatra i stvarnosti, putem brisanja granica između njih – ako nije bilo aplauza, to možda i nije bilo pozorište, već realnost, nekakva psihodrama. Frljićev „Kukavičluk”, na svaki način, namerava da nas istera iz iluzija i bezbednog pozorišnog mraka, gura nas pod svetlo stvarnosti, na polje konfrontacije sa istinom, insistirajući na našem učešću i odgovornosti u kreiranju pozorišta i, naravno, društva.

Ana Tasić