Храбро политичко позориште

„Кукавичлук” Оливера Фрљића је представа која нам је, у овом тренутку, изузетно потребна, због наглашене друштвено-политичке актуелности и скоро памфлетски директног бављења важним политичким питањима (текст, режија, концепт сцене и костима Оливер Фрљић). Документаристички и мозаички обликована, представа анализира битне догађаје из наше недавне прошлости, као и горуће проблеме наше садашњости – Нато бомбардовање, петооктобарска дешавања, независност Косова, хомофобију, ксенофобију.

Сцена је сасвим празна, глумци донесу понеки реквизит, што је у складу са основном идејом представе – искоренити сваку лаж, маску и претварање и пустити реалност да продре на сцену. Глумци Владимир Грбић, Срђан Секулић, Милан Вејновић, Миња Пековић, Сузана Вуковић, Јелена Михајловић, Кристина Јаковљевић и Снежана Јакшић Чолић наступају декламативно и хладно, скоро без емоција, гласно, врло енергично, понекада агресивно. Таква игра, такође, одговара концепту представе – директном, неестетизованом, потпуно отвореном претресању политичких питања, тоталном протеривању илузија. Истинитост ове представе нас грубо меље и чини да се разболимо, што је корак напред на путу индивидуалног и колективног оздрављења (сетимо се премисе Есхилових политичких трагедија – учити кроз патњу).

Текстови које глумци изговарају често су аутобиографски, они нам откривају своја сећања и искуство о догађајима и проблемима који се третирају: Нато бомбардовање, однос између Мађара и Срба у Суботици, итд. Ове сцене имају битну животну уверљивост, као и емотивна значења због истинитости коју у себи носе. У представи се користе и документарни материјали, аудио снимци извештавања о петооктобарским догађајима и телевизијски снимци дневника из времена бомбардовања, што је, такође, ефектно у погледу сценске аутентичности. У вези с тим, једно од важнијих питања које „Кукавичлук” поставља јесте функција позоришта, као и однос између стварности и театра. О томе се говори кроз аутоиронично бављење радом Љубише Ристића у суботичком позоришту. У овај проблем нас, на почетку, увлачи луцидно остварена сцена у којој се глумцима суди због претварања и лагања – сви буду осуђени на то да играју сами себе. Тако се, истовремено, експлицитно и духовито, сцена одмах јасно дефинише као простор истине.

Током целе представе је веома интензивна комуникација са публиком – глумци доследно настоје да нас продрмају, пробуде из мрака резигнираности и пасивности. Псују нас, гађају папирним авионима, директно питају за мишљење о политичким темама, нападајући наше предрасуде. У сали се често пале светла, што, такође, има метафоричку функцију „паљења свести” публике, активирања нашег критичког мишљења (дизајн светла Никола Завишић). Представа се завршава десетоминутном сценом изговарања 505 имена жртава Сребренице, под упаљеним светлима, у застрашујућој тишини. Глумци затим одлазе са сцене, остављајући нас без речи и без даха, у густој, тензичној, језивој тишини, смождене болном истином, без снаге да аплаудирамо.

Одсуство аплауза на крају представе проблематизује још једну театарску конвенцију, односно у функцији је истраживања односа театра и стварности, путем брисања граница између њих – ако није било аплауза, то можда и није било позориште, већ реалност, некаква психодрама. Фрљићев „Кукавичлук”, на сваки начин, намерава да нас истера из илузија и безбедног позоришног мрака, гура нас под светло стварности, на поље конфронтације са истином, инсистирајући на нашем учешћу и одговорности у креирању позоришта и, наравно, друштва.

Ана Тасић