Mali čovek koji majstoriše

Proba Beogradske filharmonije je završena i naš fotoreporter se sprema da fotografiše kompozitorku Irenu Popović čije delo ovaj orkestar svira večeras na Kolarcu.

– Staću pored kontrabasa, jer sam posle porođaja, prava žena-bas! – dobacuje Irena Popović. Priču o ovoj kompozitorki planirali smo da objavimo još pre godinu dana, kada je Filharmonija naručila kompoziciju, ali zbog komplikovane trudnoće, komad tada nije napisala, da bi sada, dan posle beogradskog koncerta, njeni blizanci Dren i Kala slavili svoj prvi rođendan.

– Dren je naše staro ime, a Kala, moj omiljeni cvet, na grčkom znači „dobro”. Ako me neko začuđeno pogleda kad kažem kako mi se zovu deca, ja odmah prevedem: Dobrila i Zdravko. Kala je moja energija, a Dren moj um, pa sam i svoj san o njima uvrstila u kompoziciju „Ajnštajnovi snovi” koja je na repertoaru ovog koncerta.

Kako nam objašnjava, deceniju, i više, njena omiljena knjiga, nosi upravo takav naziv, a napisao je Alen Lajtmen.

– Ta knjiga otvara neke vidike gde ti je sve jasno i ništa ti nije jasno. Kasnije sam srela ljude koji su njeni fanovi, „ajnštajnovci”, kao što je reditelj Unkovski. Osvojila me je njena neispričanost, fluidnost, magnovenje, i onaj osećaj neverovatne ushićenosti, a ne znate zbog čega.

Čitanje, kao i posmatranje sveta, Irena Popović smatra važnim za komponovanje. Da biste slušali savremenu muziku, kaže, morate biti načitani, ali i naslušani moderne muzike. Ona traži angažman, a ljudima je toga valjda preko glave, pa žele samo da se opuste i prepuste užitku.

– Meni i muzičari dođu kao strašni sud, i najveću tremu imam od prve probe, jer je to moje prvo suočavanje sa onim što sam uradila. Dirigent kao što je Aleksandar Rahbari danas se retko sreće. On zna partituru napamet, čak bolje od mene. Čitao mi je misli, i sve što nisam imala hrabrosti da kažem pred orkestrom, on je rekao. Znate ono: Ajde malo tiše, dajte sad flaute. Rekao mi je da veruje da će moje delo imati život i posle koncerta, jer znamo da se savremena muzika jednom izvede i završi u ćošku.

Muzika naše sagovornice izvođena je i kod nas i u inostranstvu.

Ona je četiri godine živela u Salcburgu gde je magistrirala na čuvenom Mocarteumu.

– Otišla sam u doba kada je ubijen premijer, a nas gledali kao gastarbajtere i polunarod. Bez sredstava da putujem, sedela sam u stanu i pisala. Salcburg mi je bio nužna stanica, da vidim da li je ovo moje pravo zanimanje, i da li u „nemanju” mogu da radim. Počele su da stižu porudžbine iz Nemačke, i ta salcburška golgota me je usmerila i napravila izgrađenijom osobom.

Dok piše muziku Irena kaže da je manja od makovog zrna, i ne misli da će ući u anale istorije muzike niti promeniti muzičku scenu.

– Profesori su nas naučili da ne mislimo da smo veliki, a tek u Austriji sam shvatila da sam mali čovek koji nešto majstoriše, i ne treba da očekuje previše.

– Ni gospodina Tasovca nisam znala lično. Verujem da vas neko negde čuje. Ja sam tu da radim, i da ne čekam inspiraciju, jer se ona ukazuje onoliko koliko radite. Ako se čeka inspiracija, to je lenjost, smatra Irena koja u svom opusu ima muziku za predstave (Kako vam drago, Če) , balete (Kraljica Margo), filmove (Nepogodan za sva vremena), opere, performanse i izložbe.

U Mitersilu, u Austriji, naša sagovornica je pre nekoliko godina izvela performans „Balkan panika”, koji opisuje sedam dana za vreme bombardovanja u jednom podrumu.

„U prostoru sa nekoliko stolica i dva tanjira, četkicom za zube, i toalet papirom, praviš svoj teatar. Htela sam da pokažem da čovek, iako je sam, ima svoju umetnost i svoje snove. Tada predmeti postaju instrumenti, a sudovi postaju udaraljke. Austrijanci su bili šokirani, i mada im je moje izvođenje bilo drsko dali su mi nagradu za najbolji rad. Smatram da ta kolektivna empatija postoji. I umetnost kao najbolja zaštita...”

M. Sretenović

---------------------------------------

Leonskaja za klavirom

U ulozi soliste večeras je poznata ruska pijanistkinja Elizabeta Leonskaja, a na repertoaru su i Šubertova Vanderer fantazija i Smetanina Moja domovina. Diriguje Aleksandar Rahbari iz Irana, nekadašnji asistent Herberta fon Karajana.