ČETVORICA VELIČANSTVENIH

„Grad postaje čitav svet kada čovek voli nekog od njegovih stanovnika“, pisao je Darel. Beograd se tokom protekle godine smanjio i opusteo. Otišle su četiri ličnosti koje su svojim duhom i darom, vedrinom i snagom, mudrošću i dobrotom, činile Beograd svetom i naše živote lepšim i smislenijim

Dobro veče, ja sam Bekim Fehmiu, šta ćete popiti?

Ava Gardner ga je zamolila: „Bekime, kad popijem petu čašu, odvojite me od šanka po svaku cenu. Šta god Vam govorila, čak i ako se bunim i psujem, ako treba, podignite me i odnesite.“ Tako je i uradio.

Džon Hjuston mu je, posle jedne odigrane scene, spustio ruku na rame i rekao: „Dobar si, sine“.

BEKIM

Imala sam deset godina i stariji brat me poveo u bioskop. Kada su na platnu u krupnom kadru blesnule njegove prodorne oči i kada je izgovorio prvu repliku, rekoh: „Gospode Bože!“, jer se genijalnost prepoznaje i sa deset godina. Moj brat je šapnuo: „Bekim Fehmiu“. Gledali smo „Specijalno vaspitanje“, izuzetan film Gorana Markovića. Bekim je pristao da igra u tom filmu besplatno, iako je tada već bio svetska zvezda, jer – jer nije bilo para za honorar. Petnaest godina kasnije, od stola ustaje čovek u belom odelu. Smeši se, elegantan je i mio. „Dobro veče, ja sam Bekim Fehmiu, šta ćete popiti?“ On je i te večeri čekao suprugu, Branku Petrić, koja je imala predstavu. Tako je počelo.

Sve ono što je iz njega zračilo sa filmskog platna, snaga, sjaj gospodstva, imao je i u privatnom životu. Džon Hjuston mu je, posle jedne odigrane scene, spustio ruku na rame i rekao: „Dobar si, sine.“ Čuvenom producentu Laurentisu mirno je zatražio veći honorar od ponuđenog i sujetni Laurentis je prebledeo i nekako pristao. Bekim je tako odigrao čuvenog „Odiseja“. „Šta bi bilo da nije pristao, izgubili biste životnu ulogu?“, rekao mu je posle tiho menadžer. „Malo sam se kockao“, rekao je Fehmiu. Bekim i Ava Gardner snimali su zajedno i jedne večeri Gardnerova ga je zamolila: „Bekime, kad popijem petu čašu, odvojite me od šanka po svaku cenu. Šta god Vam govorila, čak i ako se bunim i psujem, ako treba, podignite me i odnesite.“  Tako je i uradio. Gardnerova je tada imala preko pedeset godina, bila je starija od Beke. „Otišao sam da snimam sa njom verujući da ću snimati sa ženom u godinama. Onda je ušla u sobu i svaki razgovor je umukao. Imala je prelepo lice. I prelepe grudi, koje su stajale u otvorenoj haljini bezobrazno visoko. I to bez brushaltera“, dodavao je Beka. Voleo je Širli Meklejn, na Kroazeti, na Azurnoj obali nosio juje u naručju.

Obožavala sam „Skupljače perja“ i godinama sam bila uverena da je u ulozi Belog Bore Bekim zaista tresnuo rukama o sto i raskrvario dlanove. „Kakvo ste vi dete, pa to je bio filmski trik“,razuveravao me uzaludno. Ponekad i sada noćima gledam tu scenu. Verujem da Bekim možda i nije povredio ruke dok je snimao, ali sam sigurna da su se sitni staklići trajno zaboli u njegovu stokrilu, fragilnu, detinju, umetničku dušu. Svako od nas nosi dete u sebi i meni se uvek činilo da je to dete u Bekimu često plakalo. On je to krio. Kao i svaki gospodin, nikada se nije žalio, ni na šta i ni na koga. Prvi intervju, posle više od decenije ćutanja i neizlaženja iz stana, Beka je dao meni. Ušla sam u njihov stan na Zvezdari i snimila šest sati razgovora. Sve vreme dok smo govorili, bila su odškrinuta vrata jedne sobe. Deceniju kasnije, Bekim će tu sebi oduzeti život. „Jedan dar nikada ne ide sam“, govorili su Rusi. Tako je Bekim, ispostavilo se, imao dar i za pisanje. Njegova autobiografija „Blistavo i strašno“, jedna je od najboljih autobiografija koja se kod nas pojavila u prethodnih nekoliko decenija. Jedva sam čekala nastavak. Tu je trebalo da piše sve o Kanskom festivalu, internacionalnoj karijeri. Bekim mi je rekao:„Dajem ti besu, ti ćeš biti prva koja će drugi tom pročitati.“ Ovo je jedino obećanje koje tokom našeg druženja Bekim nije održao. Juna 2010. se ubio. Godinama ga znajući, bilo mi je jasno da je ovakav kraj izabrao planirano i svesno. Smrt je ženskog pola i roda, a on nikada nije dozvolio, kao pravi muškarac (a ta vrsta je u izumiranju), da mu žena prilazi prva.

Kad počneš da dobijaš, počinješ i da gubiš.

Kada su njemu i Džumhuru jednom prilikom ponudili hašiš, oni su malo probali, vratili i rekli: „Ovo je za bogataške sinove. Imate li kakvu dobru lozu?”

Smatrao je da „nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo”.

MOMO

 
„Ti si najobičnije sivo dete smoga. Kći sporednih dvorišnih zgrada. Mušterija bednih samoposluga na ćošku,” pisao je Kapor u „Beleškama jedne Ane”, romanu koji je izlazio u „Bazaru”. U ovom opisu prepoznavala sam tih godina čitavu svoju generaciju. Momo Kapor bio je to neobično čudo. Bio je najduhovitiji čovek koga sam ikada upoznala. Kafana „Pod lipom”. Zimsko veče i pahulje krupne kao dečje šake. Promocija nove Kaporove knjige prilika je, zapravo, da se zbijemo oko dva stola i ostanemo tako do duboko u noć. Banku je držao, naravno, Momo: „Probudim se jedno jutro, idem tako ulicom, a oko mene svi ljudi se brijaju i hodaju, poneko od njih mi, sasvim nepoznat, kaže  dobar dan, ja kažem dobar dan. Oni se masovno brijaju i dalje. Pogledam bolje – pa oni to svi nose mobilne telefone.” Uveo je u srpsku književnost imena Una i Zoe i napisao romane divnim argoom ulice. Bio je boem, dakle, umetnik u uživanju. Rođen je u Sarajevu 1937. i za vreme Drugog svetskog rata, na njegovu kuću pala je bomba. On je preživeo tako što je preko njegovog tela legla njegova majka. Ali ona nije preživela. Dečak se izvukao ispod nje kad je eksplozija prestala. I više nije imao izbora: ili će otići u ludilo ili u umetnost. Ovakva, granična iskustva nas zauvek formiraju. Kapor je smešao oba. Kada su njemu i Džumhuru jednom prilikom ponudili hašiš, oni su malo probali, vratili i rekli: „Ovo je za bogataške sinove. Imate li kakvu dobru lozu?” Smatrao je da „nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo”, kao i da „postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o griži savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao”. Kapor je uspeo da čitav život pretvori u hemingvejevski pokretni praznik. Sedeći pored njega, učinio bi da se i u najobičnijem restoranu osećate kao u kafeu „Florijan” u Veneciji. Bio je izuzetan crtač, a svoje najbolje knjige ispričao je za kafanskim stolom. „Moram da odem u London”, govorio je Borislav Pekić, „ništa neću napisati ako ostanem ovde, sve ću ispričati u kafani.” Momo nije otišao u London. Često je postavljao isto pitanje: „Zar je čitava igra tako udešena da upravo kad počneš da dobijaš, počinješ i da gubiš?” Nikada nisam imala snage da odgovorim potvrdno. Posle njegove smrti, na spisku ožalošćenih potpisao se čitav jedan grad – Beograd.

Ili brz ili mrtav

Njegova životna maksima bila je da treba gledati u zvezde. „Možda ih nećete dosegnuti, ali bar Vaša ruka neće biti u blatu.”

SAKAN

U svetu su ga zvali „Dragon” –zmaj, kod kuće – Saki. Kao dete, jela sam sladolede „rumenko”, „čoko-moko”, „kapri”, „leni” i nisam imala pojma da im je imena dao Dragan Sakan, kao i da mu je to bio jedan od diplomskih zadataka na fakultetu psihologije. Iako je odmah hteo da bude kreativni direktor, počeo je kao pripravnik u Zavodu za marketing PKB-a. Svakoga jutra u pet sati prigradskim autobusom odlazio je u „kancelariju”, koja je zapravo bila najobičnija baraka i menza. Žudeo je za kreacijom i naukom, a počeo je kao anketar. Zadatak je bio da u naselju na dubokoj periferiji ispituje potrošnju smrznute hrane. Kada se tamo pojavio trećeg dana,dečačići Romi su vikali su za njim: „Evo, ide smrznuto jaje!” I on se od srca smejao uvek kada nam je pričao ovu anegdotu. Smatrao je da je „dobra ideja samo ona koja se ostvari, ali da, naravno, ništa nije ostvareno dok nije odsanjano”. Obožavao je crveno i crno, sukob erotoidnog i tanatoidnog. „Balkan je i Eros i Tanatos”, smatrao je „dekonstrukcija i konstrukcija. Život i smrt. Crveno i crno.”  Voleo je da nosi crvene cipele, kao simbol Erosa. Sakanova životna maksima bila je da treba gledati u zvezde. „Možda ih nećete dosegnuti, ali bar Vaša ruka neće biti u blatu.” Živeo je po novinarskoj devizi: „Ili brz ili mrtav”. Njegova brzina imala je cenu i bio je ludo uzbudljiva sveća koja je istovremeno gorela ne na dva, nego na stotinu krajeva. Bio je nalik na veseli vatromet. „Pravimo ideje, a ne ratove”, vazda je poručivao poslednjih godina. Bio je stručnjak za snove, ali ne i stručnjak za ukucavanje eksera. Bolela ga je realnost. Za reklamu negro bombona,  napisao je slogan: „Nije sve tako crno kao što izgleda. Još je crnje.”

Češće sam ga viđala u vreme kada sam pisala doktorat – tema je bila kreativnost, pojam o kome svi kao da znaju sve, ali niko još kao da nije napisao ništa. Sakan mi je pozajmio literaturu na četiri hiljade stranica. Ja sam obećala da ću je uzeti u petak i vratiti u ponedeljak ujutru. Tako sam i učinila. Bio je to najkreativniji vikend u mom životu… Maštali smo zajedno da od Beograda napravimo najkreativniji grad Evrope i da ga čitavog kreativno mapiramo, sanjali smo da zakupimo televizijski program RTS-a u udarnom terminu i pustimo pet minuta potpune tišine, bez bilo kakve slike.

I kada je izgubio državu, nije izgubio ideje. Činilo se da mu ništa nije moglo stati na put. Onda je ispred dečaka u crvenim cipelama stala žena bez lica u crnoj haljini. I pružila mu ruku, njemu, koji je živeo od ideja na Balkanu punih trideset pet godina, onda kada ni idejama ni Balkanu ništa nije polazilo za rukom.

Putovanje kroz koru velikog mozga

Jednom je dobio pismo od ukrajinskog oficira – obožavaoca, koji mu je poslao i sopstvenu fotografiju na kojoj pozira nag, do pojasa. „Jeste li mu odgovorili”, pitala sam. „Taman posla, pa da mi pošalje drugu polovinu.”

Smatrao je da se ljudi ne mogu međusobno razumeti jer „jedino albatrosi svuda na svetu govore istim jezikom”, a da su knjige „slikana pamet”.

PAVIĆ

Imala sam osamnaest godina i mislila sam da je Bog. Kada je dobio Ninovu nagradu za Hazarski rečnik, svi smo svoj primerak nosili u Gimnaziju i čitali ga ispod klupe. Onda, deset godina kasnije, postali smo prijatelji. Upoznala sam ga u najteže vreme u njegovom životu: već je bio napisao svoje najbolje knjige, došla je po njega pošast slave i starost je započinjala. Bio je slavan toliko da je u Rusiji njegova popularnost poređena sa Džegerovom. U Moskvi je toliko dugo potpisivao knjige obožavaocima da je potrošio olovku. Pri tom su ga od obožavalaca diskretno čuvali predstavnici ruske obaveštajne službe. Imao je obožavaoce širom sveta. Dobijao je najčudnije poklone. Jednom su mu Rusi darovali ogromnu sablju od kristala, punu nekog retkog alkoholnog pića.

Oboje hedonisti, često smo išli u restorane i proučavali jelovnike toliko dugo kao da su u pitanju zbirke pesama. Bio je najveći gospodin među srpskim piscima. Posle njegove smrti nikada više, umesto „dobar dan”, neću čuti „ljubim ruke”. Govorio je tečno šest jezika. U Rusiji su ga pitali sa kim svakodnevno govori ruski, kad ga govori toliko dobro. Odgovorio je: „Sa Puškinom.” Govorio mi je: „Kad postanete slavni, probudite se jednog jutra i više nemate prijatelja.“ „A ja?”, bunila sam se. „Imate nove prijatelje. Stare ne.” U vreme našeg druženja, štampa se takmičila u tome ko će ga jače i bolnije napasti. Neki poluspisatelji za koje su čuli samo njihovi roditelji, poput dosadnih, bezimenih pošasti, pisali su tomove pokušavajući da izgrade karijeru na napadima na Pavića. Bezuspešno, naravno. Jednom smo pili kafu u kafeu „Freska” i tada mi je rekao: „Ova sredina ima jedan veliki problem. Njoj najbolji nisu potrebni.” Tih dana napadi na njegove nastupe u javnosti ili knjige bili su pojačani. Ali on o tome nije govorio. Smatrao je da se ljudi ne mogu međusobno razumeti jer „jedino albatrosi svuda na svetu govore istim jezikom”, a da su knjige „slikana pamet”. Sebe je smatrao Vizantincem. Voleo je Bulgakova, Bruna Šulca, Sent Egziperija, Helderlina, Crnjanskog. Voleo je Gaudija, a ne Korbizjea.

Sa puta je prijateljima donosio poklone. I dalje u tašni nosim malo ogledalce iz Egipta, sa plavim žar-pticama naslikanim sa obe strane kutijice. Jednom je dobio pismo od ukrajinskog oficira – obožavaoca, koji mu je poslao i sopstvenu fotografiju na kojoj pozira nag, do pojasa. „Jeste li mu odgovorili”, pitala sam. „Taman posla, pa da mi pošalje drugu polovinu”, odgovorio je. Nisam upoznala odanijeg prijatelja ni boljeg čoveka koji je dublje skrivao patnju što je više oko njega bilo. Uza sve knjige koje je voleo, „Sto ludih ručkova“ Libera Markonija smatrao je jednom od najlepših knjiga koje je pročitao u životu. U njegovim privatnim beleškama stoji da je „Hazarski rečnik” zapravo putovanje kroz koru velikog mozga.

Smatrao je da nije srećan čovek jer je svoju sadašnjost žrtvovao prošlosti i budućnosti. Govorio je da mu je život dao na polju umetnosti sve što mu je uzeo u ličnom životu. Smrt njegove kćerke doživela sam kao pucanj slave u njega, koji je kćer zaklonila svojim telom. Živeo je vrlo malo posle nje.