Vre

Ova obimom nevelika knjižica pokreće nekoliko velikih tema i krupnih pitanja koja su već mogla da budu rešena. Ali, nisu. Nad tekstovima u ovoj knjižici lebdi duboka zapitanost, može se reći čak i zabrinutost: kad smo već kao narod, i pojedinci koji čine taj narod, toliko dugo vremena živeli u zabludama, ne živimo li i dalje u zabludi da će se ova pitanja sama od sebe rešiti kad za to dođe vreme? A vreme je došlo i prošlo. Zablude su ostale. To se lepo vidi u tekstovima Dragoslava Mihailovića ("Vreme za povratak", izdavač: Zoran Vacić, 2006) za koje sa puno razloga možemo reći da su savest većine srpskog naroda danas.

Reč je o četiri teksta koja su bila izgovorena i objavljena u predhodne dve godine: dva na godišnjim skupštinama SANU, prošle i ove godine, jedan objavljen u "Politici" i jedan izgovoren na jednom naučnom skupu, a potom objavljen u NIN-u, u dva nastavka, pre dve godine.

Jugo-veterane u penziju

Reči Dragoslava Mihailovića ne bi imale tu težinu, a možda ne bi bile ni napisane, da su se institucije i pojedinci na koje se one odnose prenuli iz hipnotičkog sna jedne pogubne ideje koja je pojela čitav vek srpske istorije u kome su nestale bezbrojne žrtve te ideje, ideje jugoslovenstva. Ona na našu nesreću i dalje mutira, ma kako je zvali, i na onim mestima i u onim institucijama od kojih takve mutacije najmanje očekujemo. Pre dve godine je možda bilo vreme za povratak, što bi Mihailović rekao, ali danas u novim istorijskim okolnostima u kojima se našla Srbija, vreme je za Srbiju, kojoj je neophodno da trajno umirovi jugo-veterane u svim važnijim institucijama, a naročito u SANU. Ako ni mirovina ne pomogne onda smo sasvim izgubljeni, i mi Srbi u Srbiji i oni Srbi koji su se plaćanjem danka jugoslovenstvu po bilo kojoj osnovi našli van granica današnje Srbije. Ako Srbija ne pomogne Srbiji, onda Srbija neće moći ni njima da pomogne.

Kada su kratkovidi srpski političari sedali za versajski mirovni sto nije im bila na umu ratovima obogaljena  Srbija, već fikcija jugoslovenstva u koju su, kao u valpurginu vreću, zajedno sa konjušarima jedne propale carevine strpali i sve Srbe, i ne pitajući ih da li oni to žele. Začetak ove nakaradne i po sve južnoslovenske narode pogubne tvorevine definisan je četiri godine ranije u formulacijama ratnih ciljeva.

U prvom tekstu, koji je 25. januara 2004. godine objavila "Politika", zapisane su i ove reči koje je vredno stalno imati na umu: "Srpska istorijska nauka ne pruža priliku svome narodu da mu istorija postane učiteljica života. (...) Zašto ni u jednoj istorijskoj čitanci ne stoji, jasno i glasno, da smo se – i 1914, i 1918. i svih drugih godina u dvadesetom veku – prevarili?" Početak samoobmane Mihailović s pravom vidi u Niškoj deklaraciji 1914, koja je "ključni srpski istorijski dokument iz Prvog svetskog rata, koji će zaključati sudbinu Srbije gotovo za čitav vek". Posledice te deklaracije iz koje se izrodilo jugoslovenstvo i danas osećamo.

Drugi tekst, pod indikativnim naslovom, "Kolonijalna Srbija", je referat podnet na Konferenciji "Kulturno-istorijska baština juga Srbije", izgovoren 8. decembra 2004. godine. Ovaj tekst, po obimu najduži, a po ideji gotovo programski, je ustvari analiza uzroka i posledica koji su doveli i Srbe u Srbiji i Srbe na tlu bivše Jugoslavije u jedan krajnje dramatičan, nezavidan položaj iz koga se može izaći jedino ako se, kao što Mihailović kaže, vratimo sami sebi. Posledice nezavidnog položaja Srbije i srpskoga naroda Mihailović vidi u sledećem: "U času kad se morala okrenuti sebi i demokratskom načinu unutrašnjeg života i kad je za to pred sobom imala otvoren put, Srbija je htela da silom odbrani dve promašene i izgubljene državne koncepcije – Jugoslaviju i socijalizam".

Danas je Srbija, skoro nakon jednog veka, suočena sa teškim problemima koji su plod ovih koncepcija i Srbija ih mora rešavati kloneći se novih zabluda. Za Srbiju je danas najpogubnije da iz jednih zabluda padne u druge. Jedna od njih je, kako Mihailović lepo primećuje, neprihvatanje nove južnoslovenske stvarnosti. Kao što je Srbiju koštalo prihvatanje i negovanje ideje jugoslovenstva tako može da je košta i neprihvatanje nove istorijske realnosti. Središnji deo teksta govori o vitalnim pitanjima srpskoga jezika i književnosti u svetlu nove južnoslovenske realnosti. Taj deo je pun egzaktnih podataka koji nedvosmisleno ukazuju na to da je većinska Srbija depresirana naučnim zabludama manjinskih Jugoslovena kada je u pitanju jezik i književnost. To je na planu jezika vidljivo u tretiranju većinskog staroštokavskog i manjinskog novoštokavskog područja u srpskoj nauci o jeziku, što se najočiglednije vidi na polju leksike i leksikografije.

Na jednom mestu u tekstu Mihalović kaže: "Netrpeljivost nauke o jeziku prema srbijanskim dijalektima, kao da još živimo u XIX veku, ima mnogo teže posledice, i kulturološke, i moralne i civilizacijske". Vukova reforma je za Srbe u XIX veku bila važna, ali u XXI ona u novim jezičkim realijama ne može da ima istu ulogu. Sa tim novim jezičkim realijama se ne slažu retki ali dobro raspoređeni nosioci ideje jugoslovenstva i istrajavju na njoj nanoseći još veću štetu srpskoj nauci o jeziku, idući čak dotle da i dalje pod okriljem SANU štampaju rečnik jednog jezika koji nikad nije realno ni postojao.

Nedavno su akademici Predrag Palavestra, sekretar Odeljenja jezika i književnosti SANU, i Nikša Stipčević, direktor biblioteke SANU, na konferenciji za štampu izjavili da je pripremljen za štampu sedamnaesti tom Rečnika SANU, ali da to zbog objektivnih teškoća ide sporo. Običan čovek teško može da shvati o čemu su akademici govorili. Na ruku ovoj manipulaciji ide i "Zakon o rečniku SANU", donet pre nepunu godinu dana, kao i mnogo stariji "Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma u Republici Srbiji" gde u prvom članu doslovno piše: "U Republici Srbiji u službenoj je upotrebi srpskohrvatski jezik, koji se, kada predstavlja srpski jezički izraz, ekavski ili ijekavski, naziva i srpskim jezikom.... ".

Ovaj Zakon je na snazi petnaest godina. Po tom Zakonu logično ispada da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpskohrvatski jezik koji je je istovremeno i srpski. Jedan anahron i sada već štetan Zakon primorava građane Srbije da i dalje u službenoj upotrebi koriste nepostojeći jezik, srpskohrvatski, jer on ma kakve atribute imao, ne može istovremeno da bude i srpski. Ovaj po srpski jezik štetan Zakon kao anahrono nasleđe što pre treba ukinuti i zameniti adekvatnim rešenjem.

Kada je donošen "Zakon o Rečniku SANU" ponadali smo se da će ovaj Zakon ozakoniti novu jezičku realnost. Ali to se nije desilo. Ozakonjena je samo ista praksa rada na Rečniku SANU, koja već decenijama nanosi nenadoknadivu štetu srpskom jeziku, a koju Predrag Palavestra i Nikša Stipčević nastavljaju. Slušajući ih kako govore o sedamnaestom tomu Rečnika SANU čovek ne može a da se ne upita o čemu oni govore. U "Zakonu o Rečniku SANU" nigde ne piše da je SANU, a posebno Odeljenje jezika i književnosti, u obavezi da radi na izradi Rečnika srpskoga jezika, a ono što u Zakonu ne piše nije obaveza. Sintagma Rečnik SANU ništa ne znači. Ona može da bude shvaćena i tumačena na mnogo načina.

Tekst "Zabludela Akademija" izgovoren kao reč na godišnjoj skupštini SANU, 2. juna 2005. godine, trezveno je sagledavanje novonastale stvarnosti u kojoj se SANU našla u mnogočemu udaljena od te stvarnosti, toliko udaljena da "ona svoj narod vidi negde izvan Srbije", dok narod Srbije ne vidi kao svoj narod. Urušavajući na taj način sebe ona urušava i Srbiju, a "Ako jedina naša pouzdana zemlja propadne – a ona se zove Srbija, u šta smo se svih ovih vekova mogli uveriti – nećemo naći utočište ni u kojoj drugoj. To naročito nećemo moći mi, koji smo, po nevolji, Srbi iz Srbije".

Nebrižljivi prema sebi

Bez velike nade da će ga neko razumeti Mihailović ovaj svoj tekst zavšava rečima: "I ja danas pred vama ovo i ne izgovaram sa velikom nadom da ćete me kako valja razumeti i da ćete preduzeti što je potrebno da se stanje počne menjati, jer će ovaj posao, verovatno, i dalje biti prepušten onima koji su ga ovako i pokvarili, nego da predupredim našu obožavanu situaciju koja se zove: Mi bismo nešto uradili, samo da nam je neko rekao. Jeste, rekao je". Godinu dana posle ovih reči vidimo da kada je u pitanju srpski jezik i srpska književnost isti posao vode isti oni "koji su ga ovako pokvarili".

Poslednji tekst indikativnog naslova "Rat Srpske Akademije protiv Srbije" izgovoren je kao Reč na redovnoj godišnjoj skupštini SANU 2. juna 2006. godine. On na izvestan način rekapitulira osnovne postavke prethodna tri na jedan eksplicitniji, direktniji način. Imajući izrazito negativnu konotaciju prema upotrebljenoj leksemi Mihajlović nas pita: "Šta smo ovih sto godina drugo radili nego ratovali?", i konstatuje: "Baveći se drugima, mi nemamo vremena za sebe". A to nužno dovodi do toga da: "Nijedan narod koji vodi računa o drugima, a prema sebi je nebrižljiv – ne može opstati".

Svoju ulogu u tome ima i SANU, kroz pojedina svoja odeljenja i članove. Imajući u vidu stanje u kome se SANU danas nalazi teško je za bilo šta, osim za hrabrost i iskrenost, prigovoriti Mihajloviću kada kaže: "Ovaj tajni rat protiv Srbije u ime Srpske akademije nauka i umetnosti vodi njeno Odeljenje jezika i književnosti. Glavnu reč u tom ratu vode četiri njegova uvažena člana – Matija Bećković, Milka Ivić, Predrag Palavestra i Nikša Stpčević – dok ostali gledaju i ćute".

Mala po obimu ali velika u istini, ova knjižica, lako će naći put i vreme do istinoljubivih čitalaca, za Srbiju.