Вре

Ова обимом невелика књижица покреће неколико великих тема и крупних питања која су већ могла да буду решена. Али, нису. Над текстовима у овој књижици лебди дубока запитаност, може се рећи чак и забринутост: кад смо већ као народ, и појединци који чине тај народ, толико дуго времена живели у заблудама, не живимо ли и даље у заблуди да ће се ова питања сама од себе решити кад за то дође време? А време је дошло и прошло. Заблуде су остале. То се лепо види у текстовима Драгослава Михаиловића ("Време за повратак", издавач: Зоран Вацић, 2006) за које са пуно разлога можемо рећи да су савест већине српског народа данас.

Реч је о четири текста која су била изговорена и објављена у предходне две године: два на годишњим скупштинама САНУ, прошле и ове године, један објављен у "Политици" и један изговорен на једном научном скупу, а потом објављен у НИН-у, у два наставка, пре две године.

Југо-ветеране у пензију

Речи Драгослава Михаиловића не би имале ту тежину, а можда не би биле ни написане, да су се институције и појединци на које се оне односе пренули из хипнотичког сна једне погубне идеје која је појела читав век српске историје у коме су нестале безбројне жртве те идеје, идеје југословенства. Она на нашу несрећу и даље мутира, ма како је звали, и на оним местима и у оним институцијама од којих такве мутације најмање очекујемо. Пре две године је можда било време за повратак, што би Михаиловић рекао, али данас у новим историјским околностима у којима се нашла Србија, време је за Србију, којој је неопходно да трајно умирови југо-ветеране у свим важнијим институцијама, а нарочито у САНУ. Ако ни мировина не помогне онда смо сасвим изгубљени, и ми Срби у Србији и они Срби који су се плаћањем данка југословенству по било којој основи нашли ван граница данашње Србије. Ако Србија не помогне Србији, онда Србија неће моћи ни њима да помогне.

Када су кратковиди српски политичари седали за версајски мировни сто није им била на уму ратовима oбогаљена  Србија, већ фикција југословенства у коју су, као у валпургину врећу, заједно са коњушарима једне пропале царевине стрпали и све Србе, и не питајући их да ли они то желе. Зачетак ове накарадне и по све јужнословенске народе погубне творевине дефинисан је четири године раније у формулацијама ратних циљева.

У првом тексту, који је 25. јануара 2004. године објавила "Политика", записане су и ове речи које је вредно стално имати на уму: "Српска историјска наука не пружа прилику своме народу да му историја постане учитељица живота. (...) Зашто ни у једној историјској читанци не стоји, јасно и гласно, да смо се – и 1914, и 1918. и свих других година у двадесетом веку – преварили?" Почетак самообмане Михаиловић с правом види у Нишкој декларацији 1914, која је "кључни српски историјски документ из Првог светског рата, који ће закључати судбину Србије готово за читав век". Последице те декларације из које се изродило југословенство и данас осећамо.

Други текст, под индикативним насловом, "Колонијална Србија", је реферат поднет на Конференцији "Културно-историјска баштина југа Србије", изговорен 8. децембра 2004. године. Овај текст, по обиму најдужи, а по идеји готово програмски, је уствари анализа узрока и последица који су довели и Србе у Србији и Србе на тлу бивше Југославије у један крајње драматичан, незавидан положај из кога се може изаћи једино ако се, као што Михаиловић каже, вратимо сами себи. Последице незавидног положаја Србије и српскога народа Михаиловић види у следећем: "У часу кад се морала окренути себи и демократском начину унутрашњег живота и кад је за то пред собом имала отворен пут, Србија је хтела да силом одбрани две промашене и изгубљене државне концепције – Југославију и социјализам".

Данас је Србија, скоро након једног века, суочена са тешким проблемима који су плод ових концепција и Србија их мора решавати клонећи се нових заблуда. За Србију је данас најпогубније да из једних заблуда падне у друге. Једна од њих је, како Михаиловић лепо примећује, неприхватање нове јужнословенске стварности. Као што је Србију коштало прихватање и неговање идеје југословенства тако може да је кошта и неприхватање нове историјске реалности. Средишњи део текста говори о виталним питањима српскога језика и књижевности у светлу нове јужнословенске реалности. Тај део је пун егзактних података који недвосмислено указују на то да је већинска Србија депресирана научним заблудама мањинских Југословена када је у питању језик и књижевност. То је на плану језика видљиво у третирању већинског староштокавског и мањинског новоштокавског подручја у српској науци о језику, што се најочигледније види на пољу лексике и лексикографије.

На једном месту у тексту Михаловић каже: "Нетрпељивост науке о језику према србијанским дијалектима, као да још живимо у XIX веку, има много теже последице, и културолошке, и моралне и цивилизацијске". Вукова реформа је за Србе у XIX веку била важна, али у XXI она у новим језичким реалијама не може да има исту улогу. Са тим новим језичким реалијама се не слажу ретки али добро распоређени носиоци идеје југословенства и истрајавју на њој наносећи још већу штету српској науци о језику, идући чак дотле да и даље под окриљем САНУ штампају речник једног језика који никад није реално ни постојао.

Недавно су академици Предраг Палавестра, секретар Одељења језика и књижевности САНУ, и Никша Стипчевић, директор библиотеке САНУ, на конференцији за штампу изјавили да је припремљен за штампу седамнаести том Речника САНУ, али да то због објективних тешкоћа иде споро. Обичан човек тешко може да схвати о чему су академици говорили. На руку овој манипулацији иде и "Закон о речнику САНУ", донет пре непуну годину дана, као и много старији "Закон о службеној употреби језика и писма у Републици Србији" где у првом члану дословно пише: "У Републици Србији у службеној је употреби српскохрватски језик, који се, када представља српски језички израз, екавски или ијекавски, назива и српским језиком.... ".

Овај Закон је на снази петнаест година. По том Закону логично испада да је у Републици Србији у службеној употреби српскохрватски језик који је је истовремено и српски. Један анахрон и сада већ штетан Закон приморава грађане Србије да и даље у службеној употреби користе непостојећи језик, српскохрватски, јер он ма какве атрибуте имао, не може истовремено да буде и српски. Овај по српски језик штетан Закон као анахроно наслеђе што пре треба укинути и заменити адекватним решењем.

Када је доношен "Закон о Речнику САНУ" понадали смо се да ће овај Закон озаконити нову језичку реалност. Али то се није десило. Озакоњена је само иста пракса рада на Речнику САНУ, која већ деценијама наноси ненадокнадиву штету српском језику, а коју Предраг Палавестра и Никша Стипчевић настављају. Слушајући их како говоре о седамнаестом тому Речника САНУ човек не може а да се не упита о чему они говоре. У "Закону о Речнику САНУ" нигде не пише да је САНУ, а посебно Одељење језика и књижевности, у обавези да ради на изради Речника српскога језика, а оно што у Закону не пише није обавеза. Синтагма Речник САНУ ништа не значи. Она може да буде схваћена и тумачена на много начина.

Текст "Заблудела Академија" изговорен као реч на годишњој скупштини САНУ, 2. јуна 2005. године, трезвено је сагледавање новонастале стварности у којој се САНУ нашла у многочему удаљена од те стварности, толико удаљена да "она свој народ види негде изван Србије", док народ Србије не види као свој народ. Урушавајући на тај начин себе она урушава и Србију, а "Ако једина наша поуздана земља пропадне – а она се зове Србија, у шта смо се свих ових векова могли уверити – нећемо наћи уточиште ни у којој другој. То нарочито нећемо моћи ми, који смо, по невољи, Срби из Србије".

Небрижљиви према себи

Без велике наде да ће га неко разумети Михаиловић овај свој текст завшава речима: "И ја данас пред вама ово и не изговарам са великом надом да ћете ме како ваља разумети и да ћете предузети што је потребно да се стање почне мењати, јер ће овај посао, вероватно, и даље бити препуштен онима који су га овако и покварили, него да предупредим нашу обожавану ситуацију која се зове: Ми бисмо нешто урадили, само да нам је неко рекао. Јесте, рекао је". Годину дана после ових речи видимо да када је у питању српски језик и српска књижевност исти посао воде исти они "који су га овако покварили".

Последњи текст индикативног наслова "Рат Српске Академије против Србије" изговорен је као Реч на редовној годишњој скупштини САНУ 2. јуна 2006. године. Он на известан начин рекапитулира основне поставке претходна три на један експлицитнији, директнији начин. Имајући изразито негативну конотацију према употребљеној лексеми Михајловић нас пита: "Шта смо ових сто година друго радили него ратовали?", и констатује: "Бавећи се другима, ми немамо времена за себе". А то нужно доводи до тога да: "Ниједан народ који води рачуна о другима, а према себи је небрижљив – не може опстати".

Своју улогу у томе има и САНУ, кроз поједина своја одељења и чланове. Имајући у виду стање у коме се САНУ данас налази тешко је за било шта, осим за храброст и искреност, приговорити Михајловићу када каже: "Овај тајни рат против Србије у име Српске академије наука и уметности води њено Одељење језика и књижевности. Главну реч у том рату воде четири његова уважена члана – Матија Бећковић, Милка Ивић, Предраг Палавестра и Никша Стпчевић – док остали гледају и ћуте".

Мала по обиму али велика у истини, ова књижица, лако ће наћи пут и време до истинољубивих читалаца, за Србију.