Kako Srbija da postane „Tigar”

Timovi planera, makroekonomista, monetarista i fiskalnih stručnjaka „lupali su glavu” ovih dana da osmisle ekonomsku politiku za 2011. godinu. Iako je vlada već „skockala” budžet za 12 sledećih meseci ne bi bilo na odmet da, posle svih sugestija i saveta, premijer i ministri pogledaju iskustvo iz privrede, odnosno jedne domaće uspešne kompanije.

„Tigar” iz Pirota (koji beleži rast svih pokazatelja poslovanja) može da posluži kao odličan model srpskoj vladi (čije „poslovanje” uglavnom karakteriše stagnacija) kako se treba organizovati, planirati i kako se može napredovati i u vreme krize.

Kompanija za proizvodnju gumene obuće i gumenih proizvoda „Tigar” postoji 75 godina, ali u bolji život krenula je kad su akcionari (radnici i direktori) prodali svoje akcije francuskom gumarskom gigantu „Mišlen” jer su shvatili da u novoj globalnoj preraspodeli oni nemaju šta da traže u proizvodnji auto-guma. Sa 32 miliona evra koje su dobili od prodaje akcija mogli su kao i mnogi drugi po Srbiji (na primer, radnici „Knjaza Miloša”, „Apatinske pivare”, „Beočinske cementare”... ili države kad je prodala „Mobtel”) da te pare spiskaju na televizore, automobile, putovanja, ili socijalni mir, ali nisu. Sve te pare („interni keš” čini 65,3 odsto ukupne investicije) ponovo su uložili i još malo se zadužili (34,6 odsto ukupne investicije) kreditima. Pred njima je bio ogroman izazov – da privatizuju firmu na berzi, da joj promene glavni biznis i da osmisle novi brend. Novu fabriku obuće „Tigar” je otvorio u septembru 2008. godine, urađeno je kompletno restrukturisanje i modernizacija proizvodnog programa kako bi se izbegla direktna konkurencija masovnih proizvođača obuće sa Dalekog istoka.

Već 2010. godine „Tigar” postaje lider među evropskim proizvođačima i lider na evropskom tržištu gumenih čizama (originalne ručno rađene modne obuće vrhunskog kvaliteta i atraktivnog dizajna, vodootporne, od prirodnog kaučuka, tople, komforne i sa ortopedski projektovanom petom). Najviše se izvoze čizme „premijum segmenta”, a kupci su vodeći evropski distributeri i prodajni lanci.

Ova pirotska fabrika je od tridesetih godina prošlog veka među sirotinjom bila poznata po vrsti jeftine i proste obuće koju su Šumadinci zvali „curule”, a Piroćanci – „gumeni opanci”. E, te „curule” su 2010. godine redizajnirane i prilagođene novim modnim trendovima, postale su brend za kojim danas luduju dobrostojeći Japanci, a fabrika u Pirotu ne može da napravi toliko te obuće kolika je potražnja na japanskom tržištu.

A da bi postali najkonkurentnija firma i lider na evropskom tržištu u „Tigru” su 2010. godine morali da urade sledeće:

– da razviju više od 112 novih proizvoda,

– da u skladu sa zahtevima 12 inostranih kupaca poboljšaju više od 60 proizvoda,

– da uvedu više od 50 novih i alternativnih vrsta materijala (40 se još isputuje) da bi poboljšali karakteristike i konkurentnost proizvoda,

– da za tri meseca (jul–avgust) u redovnu proizvodnju uvedu 70 odsto novih proizvoda…

Sve je to postignuto s manje radnika: 2008. bilo je 916 zaposlenih, a 2010, samo 768. Sav trud ulaže se da bi 2012. godine radilo 876 radnika.

„Tigar” je 2010. godinu završio sa rastom proizvodnje od 36 odsto, rastom prihoda od prodaje od 57 odsto i rastom izvoza u Evropu od 84 odsto. To je bila godina rasta i osvajanja tržišta. Posle septembra 2010. godine ukupni kapital kompanije počeo je da raste, a dugoročne obaveze da padaju.

Neke investicije ipak su odložene za 2011. godinu, ali je bilo zanimljivo objašnjenje: „osnovni razlog odlaganja je to što u 2010. godini nisu do kraja zatvorene finansijske konstrukcije za dugoročno finansiranje, a politika finansiranja u kompaniji nalaže da se veće investicije ne započinju bez prethodno završene kompletne konstrukcije dugoročnog investiranja”.

„Tigar” je postao 2010. godine i lider među srpskim firmama koje imaju najbolje odnose sa investitorima i postao je poznat po otvorenosti za investitore.

Plan je, međutim, da u 2011. nema odmora. Prvo će se napasti tržišta SAD, Rusije i Australije. Partnerstva sa najvećim globalnim firmama praviće se isključivo na nivou programa. A zatim, menadžment namerava da 2011. godinu iskoristi za unutrašnje doterivanje kompanije, odnosno za „pritezanje slavina” da bi još podigao a zatim i optimizovao performanse preduzeća.

Menadžment ocenjuje da su glavni rizici u okruženju: cene sirovina i kapitala, inflacija, kurs i regulatorna pitanja. Kao spoljne preduslove da bi se ostvarili ciljevi kompanije ubraja: bolju regulativu, veću ponudu na tržištu kapitala, ekonomsku stabilnost, izvesnost i jednaku primenu regulative za sve. Među unutrašnjim uslovima koji obezbeđuju rast „Tigra” dva su posebno zanimljiva: poštovanje drugih sistema i kultura, bez ugrožavanja sopstvenih vrednosti i povećana otvorenosti poslovanja kompanije.

Još jedna poruka iz Pirota ima težinu za vladu. U „Tigru” sa ponosom tvrde da oni koji će 2012. godine raditi u firmi, nisu u njoj radili 2000. godine.

Praktični saveti „Tigra” zvuče jednostavno – pametno ulagati, povećavati proizvodnju i izvoz, prilagoditi se svetskim zahtevima, osmisliti nove proizvode, stalno uvećavati konkurentnost, ne zaduživati se prekomerno, sređivati „firmu” iznutra, sarađivati sa investitorima, obnavljati kadrove...