Muke zbog Mihaila Hodorkovskog

Sudbina Mihaila Hodorkovskog, bivšeg komsomolca a potom i najbogatijeg čoveka Rusije, oligarha, vlasnika naftne kompanije „Jukos“, nesuđenog političara... rešena je. Nadležni moskovski sud oglasio ga je krivim za krađu ogromnih količina nafte i „pranje“ para. Tu bi možda i mogao da se nazre kraj slučaja koji je poslednjih meseci zauzimao udarne stranice novina u Rusiji i svetu. Ali, ne lezi vraže. Suđenje Hodorkovskom proglašeno je za „diktirano“. Na stub srama su pribijeni i tužioci i sudije, Rusija je, po ko zna koji put, proglašena za nedemokratsku državu, a njen premijer Vladimir Putin za glavnog hajkača na Hodorkovskog...

U svemu pomenutom, međutim, neke stvari izazivaju nedoumicu. Prema pisanju „Fajnenšel tajmsa“, Hodorkovski nije baš neki svetac. „Bio je beskrupulozno ambiciozan biznismen, na dušu mu idu najgore zloupotrebe u sferi korporativnog biznisa“, piše ovaj list. Sa druge strane, presuda oligarhu i njegovom saradniku Platonu Lebedevu „neće usporiti priliv zapadnog kapitala u Rusiju. Mnogo toga je stavljeno na tu kartu“, navodi nemački „Handelsblat“. Pa zašto je onda toliko važna sudbina ovoga čoveka i zašto su nezadovoljstvo presudom koja mu je izrečena izrazili mnogi, uključujući i nezaobilazni Vašington?

Zabrinjava činjenica da se niko od kritičara odluke moskovskog suda nije našao pozvanim da objasni kako bi zaista trebalo da se vodi jedan ovakav proces, sa ovako teškim optužbama i sa akterima ovakvog kalibra. Umesto toga, priča se svodi isključivo na političku ravan. Niko ne poriče dokumentovano da Hodorkovski nije uradio to zbog čega je osuđen, niko ne navodi gde su pogrešili tužioci i sudije, gde je nestala ukradena nafta i da li je zaista bilo pranja novca, koji svedoci su lagali, koji nisu ispitani... Čak ni advokati osuđenog dvojca ne insistiraju preterano na tome. Ali zato svi insistiraju na političkoj komponenti procesa i uticaju premijera Vladimira Putina na odluku suda.

Ispada tako da ono od čega u ovom slučaju strahuju oni koji podržavaju Hodorkovskog nije ugrožavanje pravde, koja bi za dotičnog trebalo da bude jednaka kao za bilo koga drugog, nego činjenica da se Vladimir Putin ponovo potvrđuje kao najjača figura ruskog političkog života. I to upravo u trenutku kada se uveliko pletu spekulacije oko toga ko će poneti pobedničku lentu na predsedničkim izborima 2012.

Priče da je Hodorkovski jedini čovek u Rusiji sposoban da se politički suprotstavi Putinu, objektivno, potpuno su neutemeljene. Nijedna anketa među ruskim življem nikada na tako nešto nije ukazivala. Hodorkovski se, čak i kada je „čvrsto bio u sedlu“, nije iskazivao kao političar od formata, nije se dokazao ni na jednim izborima. Čak ni političke opcije koje bi on eventualno mogao da zastupa nisu u ruskom društvu uspele čvršće da se ukorene. Uostalom, tačno se zna šta je ko u najvećoj zemlji na svetu radio u postsovjetskom periodu. Tako da ni, eventualna, oslobađajuća presuda ne bi, u tom smislu, ništa promenila.

„Slučaj Hodorkovski“, u stvari, i nije toliko bitan u svetlu bitke između pravde i nepravde. Jer koliko god da je bilo pritisaka na sud u samoj Rusiji (ako ih je bilo), jednako ih je bilo i iz inostranstva, preko različitih grupa za odbranu ljudskih prava, od strane pojedinih političara, medija (opet, ako ih je bilo)... Bitan je kao pokazatelj rasporeda političkih snaga u Rusiji. To niko ne krije, ali zato mnogi na tom terenu igraju „u korist sopstvene štete“. Naime, svrstavanjem isključivo „za i protiv Putina“, praktično se dezavuišu sve druge političke opcije, a predstavnici i vlasti i opozicije pretvaraju se u puko oruđe jedne ili druge sukobljene strane.

I što je najindikativnije, čini se loša usluga aktuelnom šefu ruske države Dmitriju Medvedevu koji, kako se tumači, nema moć da Putina (kojeg je prema važećem Ustavu RF lično postavio na čelo vlade) ubedi da deluje „u skladu sa zakonom”. A upravo je Medvedev osoba sa kojom Zapad taman što je našao zajednički jezik, SAD „resetovale“ odnose i potpisale Sporazum o smanjenju strateškog nuklearnog naoružanja, Evropa krenula u nove poslove...

Drugim rečima, suđenje Hodorkovskom samo je pozornica na kojoj se, u stvari, sukobljavaju dva različita koncepta vođenja savremene Rusije: prvog, Putinovog, koji su i na istoku i na zapadu još odavno ocenili kao – državotvorni, i drugog, oligarhijskog, koji podrazumeva pretvaranje ekonomske moći pojedinca u politički uticaj istog. Oba koncepta bila su ponuđena Rusima, svaki u svoje vreme. Jedan u doba vladavine prvog predsednika Borisa Jeljcina, kada je i stvorena ruska oligarhija, drugi dolaskom na vlast Vladimira Putina. Većina Rusa listom se priklonili ovom drugom.