Муке због Михаила Ходорковског

Судбина Михаила Ходорковског, бившег комсомолца а потом и најбогатијег човека Русије, олигарха, власника нафтне компаније „Јукос“, несуђеног политичара... решена је. Надлежни московски суд огласио га је кривим за крађу огромних количина нафте и „прање“ пара. Ту би можда и могао да се назре крај случаја који је последњих месеци заузимао ударне странице новина у Русији и свету. Али, не лези враже. Суђење Ходорковском проглашено је за „диктирано“. На стуб срама су прибијени и тужиоци и судије, Русија је, по ко зна који пут, проглашена за недемократску државу, а њен премијер Владимир Путин за главног хајкача на Ходорковског...

У свему поменутом, међутим, неке ствари изазивају недоумицу. Према писању „Фајненшел тајмса“, Ходорковски није баш неки светац. „Био је бескрупулозно амбициозан бизнисмен, на душу му иду најгоре злоупотребе у сфери корпоративног бизниса“, пише овај лист. Са друге стране, пресуда олигарху и његовом сараднику Платону Лебедеву „неће успорити прилив западног капитала у Русију. Много тога је стављено на ту карту“, наводи немачки „Ханделсблат“. Па зашто је онда толико важна судбина овога човека и зашто су незадовољство пресудом која му је изречена изразили многи, укључујући и незаобилазни Вашингтон?

Забрињава чињеница да се нико од критичара одлуке московског суда није нашао позваним да објасни како би заиста требало да се води један овакав процес, са овако тешким оптужбама и са актерима оваквог калибра. Уместо тога, прича се своди искључиво на политичку раван. Нико не пориче документовано да Ходорковски није урадио то због чега је осуђен, нико не наводи где су погрешили тужиоци и судије, где је нестала украдена нафта и да ли је заиста било прања новца, који сведоци су лагали, који нису испитани... Чак ни адвокати осуђеног двојца не инсистирају претерано на томе. Али зато сви инсистирају на политичкој компоненти процеса и утицају премијера Владимира Путина на одлуку суда.

Испада тако да оно од чега у овом случају страхују они који подржавају Ходорковског није угрожавање правде, која би за дотичног требало да буде једнака као за било кога другог, него чињеница да се Владимир Путин поново потврђује као најјача фигура руског политичког живота. И то управо у тренутку када се увелико плету спекулације око тога ко ће понети победничку ленту на председничким изборима 2012.

Приче да је Ходорковски једини човек у Русији способан да се политички супротстави Путину, објективно, потпуно су неутемељене. Ниједна анкета међу руским живљем никада на тако нешто није указивала. Ходорковски се, чак и када је „чврсто био у седлу“, није исказивао као политичар од формата, није се доказао ни на једним изборима. Чак ни политичке опције које би он евентуално могао да заступа нису у руском друштву успеле чвршће да се укорене. Уосталом, тачно се зна шта је ко у највећој земљи на свету радио у постсовјетском периоду. Тако да ни, евентуална, ослобађајућа пресуда не би, у том смислу, ништа променила.

„Случај Ходорковски“, у ствари, и није толико битан у светлу битке између правде и неправде. Јер колико год да је било притисака на суд у самој Русији (ако их је било), једнако их је било и из иностранства, преко различитих група за одбрану људских права, од стране појединих политичара, медија (опет, ако их је било)... Битан је као показатељ распореда политичких снага у Русији. То нико не крије, али зато многи на том терену играју „у корист сопствене штете“. Наиме, сврставањем искључиво „за и против Путина“, практично се дезавуишу све друге политичке опције, а представници и власти и опозиције претварају се у пуко оруђе једне или друге сукобљене стране.

И што је најиндикативније, чини се лоша услуга актуелном шефу руске државе Дмитрију Медведеву који, како се тумачи, нема моћ да Путина (којег је према важећем Уставу РФ лично поставио на чело владе) убеди да делује „у складу са законом”. А управо је Медведев особа са којом Запад таман што је нашао заједнички језик, САД „ресетовале“ односе и потписале Споразум о смањењу стратешког нуклеарног наоружања, Европа кренула у нове послове...

Другим речима, суђење Ходорковском само је позорница на којој се, у ствари, сукобљавају два различита концепта вођења савремене Русије: првог, Путиновог, који су и на истоку и на западу још одавно оценили као – државотворни, и другог, олигархијског, који подразумева претварање економске моћи појединца у политички утицај истог. Оба концепта била су понуђена Русима, сваки у своје време. Један у доба владавине првог председника Бориса Јељцина, када је и створена руска олигархија, други доласком на власт Владимира Путина. Већина Руса листом се приклонили овом другом.