Najveća bolest je samoća

Na svakom koraku su prazna, napuštena domaćinstva, samci u godinama, željni razgovora. U mnogim selima nema ni ambulante, ni prodavnice, ljudi po namirnice i lekove pešače i po sedam kilometara. Paučina na prozorima, katanci na vratima, korov u dvorištu. Da li treba kao narod da se zamislimo nad svojom budućnošću?

Ovako mladi iz Neformalne grupe „Kobra”, koji su svojevremeno na konkursu Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije osvojili prvu nagradu za najbolju lokalnu omladinsku akciju, vide selo na jugu Srbije danas. Njih dvadesetak, sa kačketima na glavama, uniformisani u majicama zelene (kao priroda) i žute (kao radost) boje, od avgusta do oktobra obišli su stotinak sela. Polazak je obično bio ispred zgrade Doma kulture koji su, naravno, oni sredili radeći tri meseca dan i noć, uz put učeći šta je gletovanje, uvođenje struje, hoblovanje...

– Projekat „Život na selu danas” realizovali smo uz pomoć Fonda za otvoreno društvo, a cilj je bio promovisanje zdravog stila života putem biciklističkog karavana koji se kretao kroz sela opština Merošina, Prokuplje, Niš, Svrljig, Aleksinac i Knjaževac. Napravili smo veliki broj intervjua i fotografija, a sve je pretočeno u film kojim želimo da prikažemo realno stanje života na jugu Srbije – pričaju nam mladi iz „Kobre”.

Zaslužuju da svi koji su okretali pedale budu pomenuti: Aleksandar, Nikola, Saša, Nemanja, Tomislav, Marko, još jedan Nikola, Ivana, Milan, Gordana, Danijela, dve Milene, Miloš, Vladimir, Andrija, Ivan i još jedan Aleksandar. Oni su srednjoškolci i studenti arhitekture, novinarstva, ekonomije, medicinske biohemije, elektronike, tu je i diplomirani inženjer arhitekture, vojno lice, student više medicinske... Svi se znaju od detinjstva, odrasli su zajedno, a onda su zbog školovanja otišli na razne strane i sad su se ponovo okupili oko ideje zaštite životne sredine i povratka mladih na selo.

„Kobra” inače ima 25 članova i 50 volontera iz Donje Toponice i Donje Trnave. Granica između ova dva sela sa oko 1.000 stanovnika na tačno pola puta između Niša i Aleksinca ne postoji.

– Našu grupu čine zapravo svi stanovnici sela, od osam do 108 godina. Nastali smo iz nekadašnjeg karate-kluba, istog naziva, 2007. godine. Jer, kada se 2005. ugasio klub i otišao trener, zamro je i život u selu – priča Milan Stojiljković, inače zvanično najbolji aktivista Srbije za 2010. godinu.

Svoja dva sela uspeli su da ožive, srede mesto za okupljanje, od divljih deponija naprave parkove i poligone za sportske aktivnosti, a uspeli su jesenas i da dovedu ministarku omladine i sporta Snežanu Samardžić-Marković koja je kumovala nagrađenom parku.

Sada predstavljaju ovaj film. Kako nam kažu, obično su preko lokalnih medija najavljivali da stiže biciklistički karavan, ali bilo je i takvih sela u kojima nema ni radija ni televizora, niti struje, često ni telefona. Zaticali su žene kako peru veš na ruke, žalili su se da su lekovi skupi, a lekar najčešće u gradu. Problem je i prevoz, autobusi prolaze jedva tri puta nedeljno. Crkve su dotrajale, kao i domovi kulture.

– Uglavnom u njima žive stari, preko 80, 90 godina, mnogi su nadživeli svoju decu, unuci ih ne obilaze. Ivana je čak i plakala slušajući te priče. Neki nisu znali ni u kojoj državi žive, spominjali su Tita i Miloševića, pričali da su zabrinuti što će da se otcepi Makedonija ili Crna Gora – pričaju mladi iz „Kobre”.

– Ove 2010. nije bilo nijednog upisa u matičnu knjigu venčanih, a ni rođenih. Najviše imamo upisa u knjigu umrlih.

– Najveća bolest je samoća. Nema mladih, nema ko ni čašu vode da im prinese.

– Živimo od penzije, nešto posadimo, nešto uberemo...

– Kad sam poslednji put bio u gradu? Ko zna. Svaki grad je odavde udaljen najmanje 25 kilometara.

– Sinovi su u grad, sredili kuće, oženili se... Imam unuke, ali retko dolazu, kad stignu i kad hoće...

Ovo su samo neke od rečenica koje se mogu čuti u filmu, a koje izgovaraju starci i starice oslonjeni na iskrivljene tarabe, dok predu vunu, voze traktor, beru šljive za rakiju... jedna matičarka, jedan lekar...

– U mnogim selima škole su zatvorene zbog malog broja učenika. U selu Gojmanovac poslednja beba je rođena 1985. godine. U najmanje pet sela najmlađi stanovnik ima više od 70 godina – kažu naši mladi sagovornici. Bilo je i sela u kojima su zaticali svoje vršnjake, uglavnom na njivi ili u štali. Oni su pričali da u selu nema kafića, čak ni prodavnice i da im je izlazak šetnja po selu. Uglavnom se svi trude da odu na školovanje u grad i tamo se ožene i udaju. A seljak? Seljak načisto propada, kako je rekao jedan starina od 90 leta.

Sandra Gucijan