Julija u nemilosti

U jednoj filmskoj parodiji emitovanoj u Novogodišnjem programu na Prvom kanalu ruske televizije, a koja ovih dana kola internetom, britanska kraljica Elizabeta Druga telefonom poziva Ukrajinskog predsednika. Naravno, javlja se šef države Viktor Janukovič. „A gde su onaj ‘rošavi’ i ‘matora vekna’”, pita kraljica misleći na bivši vladajući par – Viktora Juščenka (predsednika) i Juliju Timošenko (premijerku). „Ja sam tu umesto njih”, odgovara Janukovič. „Pa ti uopšte nisi zabavan, videću još”, završava razgovor razočarana kraljica.

Prilično neukusna šala reklo bi se, ali koja, na žalost, na pravi način oslikava sadašnji ugled nekadašnjih vođa ukrajinske „narandžaste revolucije” iz 2004/05. godine

Za Juliju Timošenko, nekadašnju „narandžastu princezu” i bivšu predsednicu ukrajinske vlade, protekla godina bila je sve, samo ne dobra. Na predsedničkim izborima održanim 7. februara Viktor Janukovič joj je održao pravu lekciju iz populizma i na svoju stranu privukao i neke od njenih najbližih poštovalaca, najzagriženijih boraca za „Ukrajinu sa zapadnjačkom demokratijom”. Slika se menjala, praktično, preko noći, a ljudi na koje je Timošenkova mogla da računa u najavljenom odgovoru na Janukovičevu pobedu, bivalo je sve manje. „Blok Julije Timošenko”, politički savez koji je bivšu sovjetsku republiku prodrmao iz temelja, raspao se.

Kako se godina približavala kraju problemi su počeli da se gomilaju. Krenulo je hapšenje najbližih saradnika Timošenkove, a njoj samoj je, praktično, ograničeno kretanje. Sve pod optužbama za nezakonito manipulisanje državnim parama i slične mahinacije. Između ostalog, na dušu joj se stavlja nenamensko korišćenje 180 miliona i 200 miliona evra dobijenih iz programa „Kjoto protokola”, a namenjenih očuvanju životne sredine. Bivša premijerka osumnjičena je i za nezakonito prisvajanje 1.000 automobila. Istražitelji su krenuli i preko Atlantika, u SAD, ne bi li tamo iščeprkali još ponešto iz veze Timošenkove sa bivšim ukrajinskim premijerom Pavlom Lazarenkom (1996-97), osuđenim 2006. prema američkim zakonima po čak 15 tačaka, među kojima i za pranje novca. Kako su preneli ukrajinski mediji, put se – isplatio.

Nekoliko dana pred Novu godinu uhapšen je i Jurij Lucenko, bivši ministar unutrašnjih poslova. Policija je za ovo hapšenje angažovala i jedanaest pripadnika specijalne jedinice „Alfa” koji su nekadašnjeg prvog čoveka policije zaskočili dok je – šetao psa. Sve je obavljeno kao u špijunskim filmovima: specijalci su sačekali da Lucenko izađe iz vidokruga kamere za nadzor postavljene na kući u kojoj pomenuti živi, ščepali ga, ubacili u kombi i odvezli. Da li je ovakvo hapšenje zaista bilo neophodno ili je to, u stvari, poruka drugima čiji „slučajevi” tek čekaju akciju policije, ostaje da se vidi. Ukrajinski mediji, međutim, skloni su objašnjenju po kojem Viktor Janukovič ne želi da ponovi grešku svojeg prethodnika Juščenka, i ubrzano radi na eliminisanju političkih protivnika iz javnog života.

Nekako tako bi se moglo objasniti i svojevrsno ćutanje „narandžastog predsednika u ostavci”. Naime, Viktor Juščenko, saborac Timošenkove iz onih revolucionarnih slavnih vremena kada je Kijev na nekoliko zimskih dana bio prestonica sveta, odlučio je, očigledno, da se u novim okolnostima preterano ne ističe, sledeći logiku da istražno-sudskim organima ne treba davati previše materijala za njuškanje po neposrednoj prošlosti i „detaljima” funkcionisanja državnog aparata „ogrnutog narandžastim šalovima”. Svestan da je kao politička figura sasvim potrošen, i da više nema podršku ni kod kuće ni u inostranstvu, rešio je da igra u pozadini.

Sudbina Julije Timošenko trebalo bi da bude rešena u predstojećim mesecima. Kritike opozicionara da je reč o političkom slučaju, za sada, se razbijaju o čvrst zid dokaza zabeleženih u finansijskim knjigama vlade kojom je ona lično rukovodila. Da li će policija krenuti i dublje u prošlost i pozabaviti se i njenim „munjevitim političkim usponom” iz vremena već pomenutog Lazarenka, kao i bogatstvom koje je u istom periodu nakupila, zavisiće ipak od političke volje. Jer upravo ta vrsta životnog puta neminovno ukazuje na zamagljenu političku sliku ukrajinskog postsovjetskog tranzicionog perioda.  

Slobodan Samardžija