Skupštinske „pričalice” i „ćutolozi”

Mnogo sati proveli u sali za zasedanje, a nijedno slovo nisu izgovorili, ovako bi se mogao „naslikati” portret pedesetak poslanika srpskog parlamenta, vlasti i opozicije, u periodu od početka marta do početka decembra prošle godine. Sudeći po podacima, koje je „Politika” dobila u Skupštini Srbije, što je neko duže bio u sali, to je manje vremena koristio mikrofon, odnosno, uglavnom je sedeo, obezbeđivao kvorum, ćutao i glasao. Apsolutni rekorder u sedenju u sali je Srđan Milivojević (ZES) sa 653,5 sati, a apsolutni rekorder u učešću u diskusijama je Zoran Krasić (SRS), koji je debatovao 25,5 sati.

Posle Milivojevića, najviše vremena u sali za zasedanje proveo je Borjan Agatonović (ZES), nepunih 539 sati. Međutim, Milivojević je učestvovao u raspravama, govorio je 7,5 sati, Agatonović nije rekao apsolutno ni slovo. U pomenutom periodu, prema skupštinskim podacima, jedini poslanički klub koji nije imao nijednog „ćutologa” u svojim redovima bio je PUPS. Nisu se poslanici PUPS-a baš „ubili” od priče, ali Momo Čolaković, šef poslaničke grupe, kaže da „nije važno koliko ko govori, već šta govori i kakva dela proističu iz toga”. Prema njegovim rečima, „svaki od pet poslanika PUPS-a ima oblast za koju je stručan, pa kad su zakoni iz njegovog faha, onda on i govori, ali, mi smo mala poslanička grupa i imamo malo vremena na raspolaganju”.

(/slika2)Poslanici ne vole kad ih upitate, zar baš ništa nisu imali da kažu za devet meseci, pa su neki odbili da bilo šta kažu, drugi su nas ubeđivali da „ti podaci, sigurno nisu tačni, ja sam govorio, ma ne mogu ni da se setim o čemu sve!”. Miodrag Zdravković (G-17 plus) ljubazno nam je objasnio da on nije diskutovao, jer „mi iz parlamentarne većine, prosto želimo da štedimo vreme, kako bismo što brže usvajali zakone, koji su neophodni za naše pridruživanje EU”.

Dva gradonačelnika, koji su danima bili tema u svim medijima, kao „ljudi zbog kojih se menja zakon da bi mogli da zadrže funkcije gradonačelnika i poslanika”, takođe su u poslednjih devet meseci, kad uđu u salu za zasedanje, ćutali. Dragan Marković Palma, lider JS i gradonačelnik Jagodine, nije baš prećutao celu 2010, diskutovao je u martu kad je donošena Deklaracija o Srebrenici, ali tada nije bilo uređaja koji su to beležili. Veroljub Stevanović, predsednik Koalicije Zajedno za Kragujevac i gradonačelnik Kragujevca, u parlament je dolazio samo kad je glasanje. Zašto im je onda važno da zadrže obe funkcije uprkos kritikama kojima su izloženi? Stevanović kaže da je četiri puta bio poslanik, „znači govorio sam ja mnogo puta, a sada je važno da gradonačelnici budu ovde zbog zakona koji se odnose na gradove i regione, a svi se odnose”. Stevanović kaže da je „dobro biti poslanik, jer ste blizu ljudi i događaja, imate uticaja na neke stvari”. I Marković kaže da je poslanik zato „da bih mogao da utičem na neke zakone, kao što je bio Zakon o informisanju”.

I dok jedni ćute i glasaju, ili, ako su opozicija, ćute i slušaju, drugi kažu da je njihova dužnost da govore, a neko će ih, misle, sigurno čuti. Među onima koji tako shvataju svoj posao u parlamentu su i dve dame, opozicionarke, kojima ponekad i prođe poneki amandman – Jorgovanka Tabaković (SNS) i Milica Vojić-Marković (DSS). Tabakovićeva je drugoplasirana po učešću u debatama, govorila je više od 20 sati. Ona kaže da nijedan minut koji je provela u sali i za mikrofonom nije bio uzaludan, „bila mi je dužnost da ukažem građanima na ono što radi vlast, a što ne valja, to ću raditi i ubuduće, sa istim entuzijazmom”. Milica Vojić-Marković debatovala je 8,5 sati, ali bi volela da je imala i više vremena na raspolaganju, zato što „po reakcijama ljudi, koje srećem na ulici, vidim da su me čuli i da im je to važno”. Oni kojima se direktno obraćala, predstavnici vlade, nisu je, kaže čuli, ali, „znate, narod je odavno rekao da je zalud gluvom govoriti”.

Mirjana Čekerevac