Скупштинске „причалице” и „ћутолози”

Много сати провели у сали за заседање, а ниједно слово нису изговорили, овако би се могао „насликати” портрет педесетак посланика српског парламента, власти и опозиције, у периоду од почетка марта до почетка децембра прошле године. Судећи по подацима, које је „Политика” добила у Скупштини Србије, што је неко дуже био у сали, то је мање времена користио микрофон, односно, углавном је седео, обезбеђивао кворум, ћутао и гласао. Апсолутни рекордер у седењу у сали је Срђан Миливојевић (ЗЕС) са 653,5 сати, а апсолутни рекордер у учешћу у дискусијама је Зоран Красић (СРС), који је дебатовао 25,5 сати.

После Миливојевића, највише времена у сали за заседање провео је Борјан Агатоновић (ЗЕС), непуних 539 сати. Међутим, Миливојевић је учествовао у расправама, говорио је 7,5 сати, Агатоновић није рекао апсолутно ни слово. У поменутом периоду, према скупштинским подацима, једини посланички клуб који није имао ниједног „ћутолога” у својим редовима био је ПУПС. Нису се посланици ПУПС-а баш „убили” од приче, али Момо Чолаковић, шеф посланичке групе, каже да „није важно колико ко говори, већ шта говори и каква дела проистичу из тога”. Према његовим речима, „сваки од пет посланика ПУПС-а има област за коју је стручан, па кад су закони из његовог фаха, онда он и говори, али, ми смо мала посланичка група и имамо мало времена на располагању”.

(/slika2)Посланици не воле кад их упитате, зар баш ништа нису имали да кажу за девет месеци, па су неки одбили да било шта кажу, други су нас убеђивали да „ти подаци, сигурно нису тачни, ја сам говорио, ма не могу ни да се сетим о чему све!”. Миодраг Здравковић (Г-17 плус) љубазно нам је објаснио да он није дискутовао, јер „ми из парламентарне већине, просто желимо да штедимо време, како бисмо што брже усвајали законе, који су неопходни за наше придруживање ЕУ”.

Два градоначелника, који су данима били тема у свим медијима, као „људи због којих се мења закон да би могли да задрже функције градоначелника и посланика”, такође су у последњих девет месеци, кад уђу у салу за заседање, ћутали. Драган Марковић Палма, лидер ЈС и градоначелник Јагодине, није баш прећутао целу 2010, дискутовао је у марту кад је доношена Декларација о Сребреници, али тада није било уређаја који су то бележили. Верољуб Стевановић, председник Коалиције Заједно за Крагујевац и градоначелник Крагујевца, у парламент је долазио само кад је гласање. Зашто им је онда важно да задрже обе функције упркос критикама којима су изложени? Стевановић каже да је четири пута био посланик, „значи говорио сам ја много пута, а сада је важно да градоначелници буду овде због закона који се односе на градове и регионе, а сви се односе”. Стевановић каже да је „добро бити посланик, јер сте близу људи и догађаја, имате утицаја на неке ствари”. И Марковић каже да је посланик зато „да бих могао да утичем на неке законе, као што је био Закон о информисању”.

И док једни ћуте и гласају, или, ако су опозиција, ћуте и слушају, други кажу да је њихова дужност да говоре, а неко ће их, мисле, сигурно чути. Међу онима који тако схватају свој посао у парламенту су и две даме, опозиционарке, којима понекад и прође понеки амандман – Јоргованка Табаковић (СНС) и Милица Војић-Марковић (ДСС). Табаковићева је другопласирана по учешћу у дебатама, говорила је више од 20 сати. Она каже да ниједан минут који је провела у сали и за микрофоном није био узалудан, „била ми је дужност да укажем грађанима на оно што ради власт, а што не ваља, то ћу радити и убудуће, са истим ентузијазмом”. Милица Војић-Марковић дебатовала је 8,5 сати, али би волела да је имала и више времена на располагању, зато што „по реакцијама људи, које срећем на улици, видим да су ме чули и да им је то важно”. Они којима се директно обраћала, представници владе, нису је, каже чули, али, „знате, народ је одавно рекао да је залуд глувом говорити”.

Мирјана Чекеревац