Jastrebov let

General Gabi Aškenazi posredno objašnjava zašto je 26 uglednih državnika pozvalo EU da zavede sankcije Izraelu ako njegova vlada do proleća ne promeni kurs i posveti se miru

Da se ne radi o Bliskom istoku, gde se tokom 62 godine traganja za mirom ratovalo pet puta, možda signali upozorenja o frontalnom udaru novog rata i ne bi bili tako ozbiljni.

Da se ne radi o dogmi koje se svih tih šest decenija drži većina izraelskih vlada – „Oni jedino razumeju jezik sile“ – pretnje novog požara koji sezonski pale region ne bi bile realne.

Norveški list „Aftenposten“ nedavno je, zahvaljujući „Vikiliksu“, prvi preneo poverljiv razgovor šefa izraelskog Generalštaba generala Gabija Aškenazija i američkih kongresmena. Poruka poslata pre nešto više od godinu dana je jasna da jasnija ne može biti: izraelska armija se ubrzano priprema za novi bliskoistočni rat.

Generalov preventivni plan počiva na strahu od rastućih raketnih arsenala kojima raspolaže Hamas u pojasu Gaze i hezbolasi na jugu Libana.

Nije se slučajno izraelski novinar Aluf Ben nedavno setio marta 1973. kada je izraelska premijerka Golda Meir u Vašingtonu posetila Ričarda Niksona. Domaćin je preneo da je egipatski predsednik Anvar Sadat, kao prvi arapski lider, spreman da pregovara o miru sa Izraelom. Gošća je rekla da i Izrael želi mir, ali da je neophodan neki prelazni sporazum jer Kairu ne može tek tako da veruje.

Aluf potom povlači paralelu između tadašnjeg izraelskog odbijanja direktnih pregovora – posle čega su egipatske trupe u oktobra 1973. prešle Suecki kanal – i sadašnjeg odbijanja premijera Benjamina Netanjahua da prihvati predloge Baraka Obame.

Bilo bi dobro da Netanjahu, koji se tada iz SAD uputio na front Jomkipurskog rata, osveži memoriju i upita se kako da ne ponovi grešku koja je Izrael uvukla u sukob i odnela živote 2.600 izraelskih vojnika.

Golda Meir nije slušala Niksona. Netanjahu ne sluša Obamu. Odbija njegov predlog da se na tri meseca obustavi gradnja jevrejskih naselja na okupiranoj Zapadnoj obali.

Budućnost izraelsko-palestinskih pregovora počiva na čoveku koji kaže da želi mir, ali mir po njegovim uslovima je ponižavajući po Palestince. O kakvoj suverenoj državi pričamo ako njom patroliraju izraelski vojnici

Novo udaljavanje od mira koji je decenijama više fatamorgana nego šansa. Mirovni proces – koji se bez ikakvih opipljivih rezultata valja punih 17 godina, od izraelsko-palestinskog sporazuma iz Osla – zapao je u ćorsokak.

U obostranom deficitu vizija i liderstva, nova konfrontacija je realnost. Možda neka treća intifada. Za opšti požar dovoljna je i varnica „kasam“ rakete ispaljene na izraelsko obdanište ili školu.

Blokada mira primorava izraelske vojne stratege da u okvirima svog „bezbednosnog koncepta“ planiraju nove ratove. Protiv koga?

Napad na Iran i njegova nuklearna postrojenja? Tačno je da Izraelci više nego što to drugi mogu i da zamisle žive u stalnom strahu od Irana. Teheranu jesu zavedene nove sankcije, ali teško da iko u Izraelu sumnja u iransku ambiciju da što pre dobije atomsku bombu kojom bi da jevrejsku državu „zbriše s lica zemlje“.

Netanjahu već dugo pokušava da administraciju u Vašingtonu ubedi da ajatolasima koji podržavaju hezbolahe i Hamas uzvrati oštrije, ako treba i oružjem. Kompjuterski virusi možda usporavaju iranske programe, ali Izrael ne odustaje od opcije da sam krene u preventivni udar iako bi ovakav napad potpalio široko područje od Avganistana do Palestine, od Iraka do Libana.

Odgovor Hezbolaha i Hamasa se podrazumeva. Dakle, sukob s Libanom. Krajem 2010. Izrael je duž Plave linije razdvajanja već održao manevre čiji je cilj bio, po pisanju izraelskih medija, priprema „najgoreg scenarija“ nekog budućeg sukoba sa šiitskom milicijom koja je stokove raketa više nego utrostručila u poslednje četiri godine od rata sa Izraelom.

Da li bi novi rat trebalo da bude revanš hezbolasima za kratki rat leta 2006. koji Izrael nije uspeo da dobije uprkos vojnoj nadmoći?

Šta bi značio odgovor Hamasu? Pre dve godine izraelski avioni i tenkovi pretvorili su Gazu u zgarište i ubili stotine civila u akciji koju je izveštaj izraelske nezavisne komisije opisao kao „ratni zločin“.

Reklo bi se „da“. Taj rat, kako se citira general Aškenazi, bio bi i totalni rat protiv civila. Bez restrikcija. Znači krvaviji od onog koji sam pratio u Bejrutu kada su gusto naseljeni južni delovi grada sravnjeni a četvrtina Libanaca morala da napusti svoje domove. Nova, još brutalnija replika razaranja Gaze.

Čekajte! Zašto tako kada ni u Libanu 2006. ni u Gazi 2008-09. Izrael nije uspeo u naumu da silom eliminiše pretnje radikalnih islamskih grupa i terorista koji su se u međuvremenu samo namnožili? Zašto general Aškenazi misli da bi u sledećem ratu bilo drukčije?

Zato što je izraelska desničarska vlada fokusirana samo na neposrednu budućnost, što nema snage za dugoročno planiranje mira. Zato što tamošnji jastrebovi, kao i svi jastrebovi po svetu, misle da je sve moguće rešiti oružjem.

Izrael bi lako mogao da ima mir s Palestincima kada bi prihvatio rešenje dve države. Mogao bi da ima mir sa Sirijom i Libanom kada bi prvom vratio okupiranu Golansku visoravan a drugima farme Šeba čiju stratešku važnost nikada nisam razumeo. Ako neko hoće da vas gađa raketama, onda pet kilometara ništa ne znače.

Ali, jastrebovi bi da bombarduju područja naseljena civilima svesno rizikujući odmazdu: da rakete na koje se pozivaju krenu da padaju po Tel Avivu i drugim izraelskim gradovima.

Varnica opšteg požara, nesagledive regionalne i globalne posledice.

Rizik ima i drugo lice. Posle svega što je video u Bejrutu i po Gazi, posle napada na turski brod za pomoć Gazi pod opsadom, svet je sve manje pripravan da pravda militantne krugove Izraela. Strpljenje ističe. Latinska Amerika priznaje palestinsku državu u njenim granicama pre rata 1967.

Evropsku uniju je 26 uglednih državnika – među njima Romano Prodi, Havijer Solana, Kris Paten, Đulijano Amato, Lionel Žospen, Iber Vedrin, Felipe Gonzales – pozvalo da zavede sankcije Izraelu ako njegova vlada do proleća ne promeni kurs i posveti se miru.

Hjuman rajts voč objavio je izveštaj o sistematskoj diskriminaciji Palestinaca i zatražio da administracija u Vašingtonu Izraelu uskrati milijardu dolara – koliko košta podizanje ilegalnih jevrejskih naselja.

„Neko je ove nedelje napisao da je američka podrška Izraelu slučaj potpomognutog samoubistva“, izjavio je nedavno izraelski mirovni aktivista Uri Avneri. „U Izraelu je pomaganje samoubistva zločin. Samoubistvo je po našim zakonima dopušteno. Bogovi onoga koga žele da unište prvo polude. Nadajmo se da ćemo povratiti naš razum pre nego što bude kasno.“

Obama je svojevremeno pokušao da balansira bliskoistočne tegove. Onda je, poput svojih prethodnika, poklekao pred Netanjahuom i njegovim naumom da nastavi ilegalnu okupaciju palestinske zemlje.

Izraelski jastrebovi ne samo da provociraju arapski ekstremizam, već su i izazov američkim građanskim slobodama. Ali, onima kojima ne smeta beskrajni bliskoistočni rat i te kako su srećni da uknjiže rekordne profite po Vol stritu.

SAD svojom jednostranošću, finansijskom, diplomatskom i vojnom pomoći Izraelu nastavljaju da podupiru nespremnost Izraela na kompromise. Da bi, kao nesporno ključni faktor, Vašington rešio problem morao bi ozbiljno da prodrma svoje političke strukture. Što nije za očekivanje. Za razliku od novog rata.