Јастребов лет

Генерал Габи Ашкенази посредно објашњава зашто је 26 угледних државника позвало ЕУ да заведе санкције Израелу ако његова влада до пролећа не промени курс и посвети се миру

Да се не ради о Блиском истоку, где се током 62 године трагања за миром ратовало пет пута, можда сигнали упозорења о фронталном удару новог рата и не би били тако озбиљни.

Да се не ради о догми које се свих тих шест деценија држи већина израелских влада – „Они једино разумеју језик силе“ – претње новог пожара који сезонски пале регион не би биле реалне.

Норвешки лист „Афтенпостен“ недавно је, захваљујући „Викиликсу“, први пренео поверљив разговор шефа израелског Генералштаба генерала Габија Ашкеназија и америчких конгресмена. Порука послата пре нешто више од годину дана је јасна да јаснија не може бити: израелска армија се убрзано припрема за нови блискоисточни рат.

Генералов превентивни план почива на страху од растућих ракетних арсенала којима располаже Хамас у појасу Газе и хезболаси на југу Либана.

Није се случајно израелски новинар Алуф Бен недавно сетио марта 1973. када је израелска премијерка Голда Меир у Вашингтону посетила Ричарда Никсона. Домаћин је пренео да је египатски председник Анвар Садат, као први арапски лидер, спреман да преговара о миру са Израелом. Гошћа је рекла да и Израел жели мир, али да је неопходан неки прелазни споразум јер Каиру не може тек тако да верује.

Алуф потом повлачи паралелу између тадашњег израелског одбијања директних преговора – после чега су египатске трупе у октобра 1973. прешле Суецки канал – и садашњег одбијања премијера Бенјамина Нетанјахуа да прихвати предлоге Барака Обаме.

Било би добро да Нетанјаху, који се тада из САД упутио на фронт Јомкипурског рата, освежи меморију и упита се како да не понови грешку која је Израел увукла у сукоб и однела животе 2.600 израелских војника.

Голда Меир није слушала Никсона. Нетанјаху не слуша Обаму. Одбија његов предлог да се на три месеца обустави градња јеврејских насеља на окупираној Западној обали.

Будућност израелско-палестинских преговора почива на човеку који каже да жели мир, али мир по његовим условима је понижавајући по Палестинце. О каквој сувереној држави причамо ако њом патролирају израелски војници

Ново удаљавање од мира који је деценијама више фатаморгана него шанса. Мировни процес – који се без икаквих опипљивих резултата ваља пуних 17 година, од израелско-палестинског споразума из Осла – запао је у ћорсокак.

У обостраном дефициту визија и лидерства, нова конфронтација је реалност. Можда нека трећа интифада. За општи пожар довољна је и варница „касам“ ракете испаљене на израелско обданиште или школу.

Блокада мира приморава израелске војне стратеге да у оквирима свог „безбедносног концепта“ планирају нове ратове. Против кога?

Напад на Иран и његова нуклеарна постројења? Тачно је да Израелци више него што то други могу и да замисле живе у сталном страху од Ирана. Техерану јесу заведене нове санкције, али тешко да ико у Израелу сумња у иранску амбицију да што пре добије атомску бомбу којом би да јеврејску државу „збрише с лица земље“.

Нетанјаху већ дуго покушава да администрацију у Вашингтону убеди да ајатоласима који подржавају хезболахе и Хамас узврати оштрије, ако треба и оружјем. Компјутерски вируси можда успоравају иранске програме, али Израел не одустаје од опције да сам крене у превентивни удар иако би овакав напад потпалио широко подручје од Авганистана до Палестине, од Ирака до Либана.

Одговор Хезболаха и Хамаса се подразумева. Дакле, сукоб с Либаном. Крајем 2010. Израел је дуж Плаве линије раздвајања већ одржао маневре чији је циљ био, по писању израелских медија, припрема „најгорег сценарија“ неког будућег сукоба са шиитском милицијом која је стокове ракета више него утростручила у последње четири године од рата са Израелом.

Да ли би нови рат требало да буде реванш хезболасима за кратки рат лета 2006. који Израел није успео да добије упркос војној надмоћи?

Шта би значио одговор Хамасу? Пре две године израелски авиони и тенкови претворили су Газу у згариште и убили стотине цивила у акцији коју је извештај израелске независне комисије описао као „ратни злочин“.

Рекло би се „да“. Тај рат, како се цитира генерал Ашкенази, био би и тотални рат против цивила. Без рестрикција. Значи крвавији од оног који сам пратио у Бејруту када су густо насељени јужни делови града сравњени а четвртина Либанаца морала да напусти своје домове. Нова, још бруталнија реплика разарања Газе.

Чекајте! Зашто тако када ни у Либану 2006. ни у Гази 2008-09. Израел није успео у науму да силом елиминише претње радикалних исламских група и терориста који су се у међувремену само намножили? Зашто генерал Ашкенази мисли да би у следећем рату било друкчије?

Зато што је израелска десничарска влада фокусирана само на непосредну будућност, што нема снаге за дугорочно планирање мира. Зато што тамошњи јастребови, као и сви јастребови по свету, мисле да је све могуће решити оружјем.

Израел би лако могао да има мир с Палестинцима када би прихватио решење две државе. Могао би да има мир са Сиријом и Либаном када би првом вратио окупирану Голанску висораван а другима фарме Шеба чију стратешку важност никада нисам разумео. Ако неко хоће да вас гађа ракетама, онда пет километара ништа не значе.

Али, јастребови би да бомбардују подручја насељена цивилима свесно ризикујући одмазду: да ракете на које се позивају крену да падају по Тел Авиву и другим израелским градовима.

Варница општег пожара, несагледиве регионалне и глобалне последице.

Ризик има и друго лице. После свега што је видео у Бејруту и по Гази, после напада на турски брод за помоћ Гази под опсадом, свет је све мање приправан да правда милитантне кругове Израела. Стрпљење истиче. Латинска Америка признаје палестинску државу у њеним границама пре рата 1967.

Европску унију је 26 угледних државника – међу њима Романо Проди, Хавијер Солана, Крис Патен, Ђулијано Амато, Лионел Жоспен, Ибер Ведрин, Фелипе Гонзалес – позвало да заведе санкције Израелу ако његова влада до пролећа не промени курс и посвети се миру.

Хјуман рајтс воч објавио је извештај о систематској дискриминацији Палестинаца и затражио да администрација у Вашингтону Израелу ускрати милијарду долара – колико кошта подизање илегалних јеврејских насеља.

„Неко је ове недеље написао да је америчка подршка Израелу случај потпомогнутог самоубиства“, изјавио је недавно израелски мировни активиста Ури Авнери. „У Израелу је помагање самоубиства злочин. Самоубиство је по нашим законима допуштено. Богови онога кога желе да униште прво полуде. Надајмо се да ћемо повратити наш разум пре него што буде касно.“

Обама је својевремено покушао да балансира блискоисточне тегове. Онда је, попут својих претходника, поклекао пред Нетанјахуом и његовим наумом да настави илегалну окупацију палестинске земље.

Израелски јастребови не само да провоцирају арапски екстремизам, већ су и изазов америчким грађанским слободама. Али, онима којима не смета бескрајни блискоисточни рат и те како су срећни да укњиже рекордне профите по Вол стриту.

САД својом једностраношћу, финансијском, дипломатском и војном помоћи Израелу настављају да подупиру неспремност Израела на компромисе. Да би, као неспорно кључни фактор, Вашингтон решио проблем морао би озбиљно да продрма своје политичке структуре. Што није за очекивање. За разлику од новог рата.