IME ZA GREH

Vrlo je tegobno tražiti kompromis između zločina, kazne i emocija. Zato se Srbija teško snalazi pred amnestijom koja je spasonosna, ali nije potpuna. Izbegli smo najgoru mogućnost, jer za nju i nije bilo razloga. Ali smo usput dobili neprijatne packe i ožiljke. Sudija Rozalin Higins nas je silovito vratila na sam prauzrok greha. Kad god se pomisli kako bi zaborav mogao da bude lekovit a zataškavanje konačno – demoni prošlosti još kazuju svoje.

A ovde je – da se ne lažemo, reč o velikom zločinu. O tome kako smo razumeli uzaludne ratne poduhvate i najveće junake naših poraza. O pogubnoj filozofiji satiranja sopstvenog naroda, pre svega. I o "dobrim" običajima rata, nepoštovanju života i slavljenju pogibije na sve strane. I svemu što je u bratskoj zajednici "svih naših naroda i narodnosti" dovelo do više stotina hiljada svežih grobova.

Iz tog bunila skoro da nije bilo buđenja. Uporna mržnja bivše braće, licitiranje sa količinom zla, pristrasnost koja uporno vidi žrtve samo na svojoj strani i ignoriše svaki tuđi pokušaj da se mrtvi pomire, bar tamo.

Hoće li se pomiriti posle one značajne presude od prošlog ponedeljka? Mogu li živi konačno da zaustave svoje grube hodove po grobovima.

U Bosni nisu zadovoljni. Očekivali su da država Srbija bude proglašena zločincem. To je već bila nastrana politička koncepcija mržnje, potpuno zasnovana na teoriji kolektivne srpske krivice. Naravno da sud nije mogao da se bavi tako perverznim šovinizmom, koji je još mnogo pre toga zvanično Sarajevo promovisalo kao tvrdu antisrpsku anatemu.

Sud je samo rekao da Beograd nije bio centar arhitekture genocidnog zločina. Da država Srbija nema ništa sa njegovim planiranjem. Ali, ipak, nije učinila ništa očevidno da ga spreči, ako je već mogla da ga nasluti.

To su već hipoteze, ali vrlo ozbiljne. Čak i pored olakšanja posle relativno povoljne presude, naše etičko samoljublje i mitsko ratno viteštvo mogli bi da se nađu na ozbiljnom ispitu. Zločina je bilo na sve strane. Ali onaj koji se našao na sudu i te kako se tiče naše savesti.

Svaki bratski narod je brojio mrtve i lečio rane, neosetljiv za tuđe žrtve i opijen pogubnim revanšizmom. Ali, Srebrenica je bila suviše blizu. Taj gradić, kao idealno polje za veliku pogibiju, najmanje dve godine pre tragedije bio je "markiran" za nju.

Da li je zvanični Beograd uopšte pokušavao da spreči ono što se naslućivalo? Da li je neko iz srpskih vlasti probao da smiri pomahnitale vojskovođe koje više nikoga nisu slušale?

Izgleda da jeste! Tokom 1994. i 1995, dakle posle blokade granice na Drini, Milošević je više puta pokušavao, a nekoliko puta je uspostavio kontakt sa Mladićem. Prema svedočenju oficira operativnog centra ondašnjeg Generalštaba, ti razgovori nisu bili nimalo prijatni za slušanje. Zato, pre svega, jer su se sagovornici međusobno psovali kao kočijaši. Ali je suština bila u pokušaju Miloševića da zaustavi Mladićevu iracionalnu agresivnost. I to upravo prema Srebrenici!

Mogu li se neurotični noćni operativni razgovori računati kao "pokušaj sprečavanja" genocida u Srebrenici? Ili je to bio samo poslednji trzaj vođe da uspostavi bilo kakvu kontrolu nad odmetnutom elitom Republike Srpske! Ta epizoda, međutim, nikada se nije našla ni pred jednim sudom. Milošević je, valjda, u obilju raznih podataka to zaboravio, ili je možda smatrao beznačajnim sporom sa drskim generalom.

No, to je bila samo predigra. "Operacija Srebrenica" je izvedena munjevito, bez mogućnosti Beograda da reaguje na vreme. Čak i bez nade da bi Mladić poslušao bilo koga. U to vreme – on više nije slušao nikoga. A nije ni pre toga.

No ipak bi uticaj mogao da bude naslućen, pre svega kroz "dvojnost" pozicije generala Mladića. Za prave dimenzije pokolja u Srebrenici saznalo se tek nekoliko meseci kasnije. A posle se nije znalo: da li je Mladić penzioner i čiji! Ko je sve potpisivao ukaze o njegovom unapređenju i umirovljenju. Izgleda da Radovan Karadžić nikada nije, tako bar stoji u dosijeu. Ali Zoran Lilić jeste.

Srbija danas teško podnosi presudu da je prekršila Konvenciju o genocidu. I ocenu da uporno čuva Ratka Mladića. Nema saglasnosti o osudi zločina, kao što nema vesti o generalu. Ideju predsednika države o jednoj (moralno) spasonosnoj deklaraciji, neki stranački birov je proglasio "glupom".

Ponovo nam dakle sledi licitacija: ko je više pobio, ko je veći zlikovac. Nećemo se valjda još takmičiti u tome! Naše je da jasno kažemo kako više nikada nećemo pristati da bilo ko, iz bilo kojih razloga ubija u naše ime. Samo to.