ИМЕ ЗА ГРЕХ

Врло је тегобно тражити компромис између злочина, казне и емоција. Зато се Србија тешко сналази пред амнестијом која је спасоносна, али није потпуна. Избегли смо најгору могућност, јер за њу и није било разлога. Али смо успут добили непријатне пацке и ожиљке. Судија Розалин Хигинс нас је силовито вратила на сам праузрок греха. Кад год се помисли како би заборав могао да буде лековит а заташкавање коначно – демони прошлости још казују своје.

А овде је – да се не лажемо, реч о великом злочину. О томе како смо разумели узалудне ратне подухвате и највеће јунаке наших пораза. О погубној филозофији сатирања сопственог народа, пре свега. И о "добрим" обичајима рата, непоштовању живота и слављењу погибије на све стране. И свему што је у братској заједници "свих наших народа и народности" довело до више стотина хиљада свежих гробова.

Из тог бунила скоро да није било буђења. Упорна мржња бивше браће, лицитирање са количином зла, пристрасност која упорно види жртве само на својој страни и игнорише сваки туђи покушај да се мртви помире, бар тамо.

Хоће ли се помирити после оне значајне пресуде од прошлог понедељка? Могу ли живи коначно да зауставе своје грубе ходове по гробовима.

У Босни нису задовољни. Очекивали су да држава Србија буде проглашена злочинцем. То је већ била настрана политичка концепција мржње, потпуно заснована на теорији колективне српске кривице. Наравно да суд није могао да се бави тако перверзним шовинизмом, који је још много пре тога званично Сарајево промовисало као тврду антисрпску анатему.

Суд је само рекао да Београд није био центар архитектуре геноцидног злочина. Да држава Србија нема ништа са његовим планирањем. Али, ипак, није учинила ништа очевидно да га спречи, ако је већ могла да га наслути.

То су већ хипотезе, али врло озбиљне. Чак и поред олакшања после релативно повољне пресуде, наше етичко самољубље и митско ратно витештво могли би да се нађу на озбиљном испиту. Злочина је било на све стране. Али онај који се нашао на суду и те како се тиче наше савести.

Сваки братски народ је бројио мртве и лечио ране, неосетљив за туђе жртве и опијен погубним реваншизмом. Али, Сребреница је била сувише близу. Тај градић, као идеално поље за велику погибију, најмање две године пре трагедије био је "маркиран" за њу.

Да ли је званични Београд уопште покушавао да спречи оно што се наслућивало? Да ли је неко из српских власти пробао да смири помахнитале војсковође које више никога нису слушале?

Изгледа да јесте! Током 1994. и 1995, дакле после блокаде границе на Дрини, Милошевић је више пута покушавао, а неколико пута је успоставио контакт са Младићем. Према сведочењу официра оперативног центра ондашњег Генералштаба, ти разговори нису били нимало пријатни за слушање. Зато, пре свега, јер су се саговорници међусобно псовали као кочијаши. Али је суштина била у покушају Милошевића да заустави Младићеву ирационалну агресивност. И то управо према Сребреници!

Могу ли се неуротични ноћни оперативни разговори рачунати као "покушај спречавања" геноцида у Сребреници? Или је то био само последњи трзај вође да успостави било какву контролу над одметнутом елитом Републике Српске! Та епизода, међутим, никада се није нашла ни пред једним судом. Милошевић је, ваљда, у обиљу разних података то заборавио, или је можда сматрао безначајним спором са дрским генералом.

Но, то је била само предигра. "Операција Сребреница" је изведена муњевито, без могућности Београда да реагује на време. Чак и без наде да би Младић послушао било кога. У то време – он више није слушао никога. А није ни пре тога.

Но ипак би утицај могао да буде наслућен, пре свега кроз "двојност" позиције генерала Младића. За праве димензије покоља у Сребреници сазнало се тек неколико месеци касније. А после се није знало: да ли је Младић пензионер и чији! Ко је све потписивао указе о његовом унапређењу и умировљењу. Изгледа да Радован Караџић никада није, тако бар стоји у досијеу. Али Зоран Лилић јесте.

Србија данас тешко подноси пресуду да је прекршила Конвенцију о геноциду. И оцену да упорно чува Ратка Младића. Нема сагласности о осуди злочина, као што нема вести о генералу. Идеју председника државе о једној (морално) спасоносној декларацији, неки страначки биров је прогласио "глупом".

Поново нам дакле следи лицитација: ко је више побио, ко је већи зликовац. Нећемо се ваљда још такмичити у томе! Наше је да јасно кажемо како више никада нећемо пристати да било ко, из било којих разлога убија у наше име. Само то.