Posle tragedije, još više oružja

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – U Tusonu, Arizona, juče je sahranjena najnevinija žrtva subotnjeg masovnog ubistva: devetogodišnja Kristina Tejlor Grin, koja je na susret sa kongresmenkom Gabrijelom Glifords došla da bi se s njom lično upoznala. Umesto toga, fatalno je pogođena jednim od oko 30 metaka koje je Džarid Lofner ispalio u prisutne, pošto je pre toga iz neposredne blizine pucao u potiljak političarki, čije su šanse da preživi, prema najnovijim izveštajima lekarskog tima, znatno povećane.

Ona „pokazuje znake oporavka”, može da diše sama (mada je još na aparatu za veštačko disanje, da bi se sprečila eventualna upala pluća). Kad nije pod jakim sedativima, a uglavnom jeste, komunicira pokretima prstiju, što je potvrda da joj mozak i čula funkcionišu. Stepen oštećenja nekih moždanih funkcija međutim tek treba da se utvrdi.

U Tusonu je sinoć po lokalnom vremenu (osam sati iza beogradskog) na komemoraciji glavni govornik, po planu, bio predsednik Barak Obama.

Mimo toga, nastavljena je nacionalna debata o tome da li je i koliko ovoj nacionalnoj tragediji doprinela vruća politička retorika, naročito sa desne strane političkog spektra. Takođe, u Kongresu, ali pre svega u medijima, kao i uvek posle masovnih ubistava, pokrenut je novi krug sučeljavanja sa teškim pitanjem – kako dostupnost oružja ograničiti.

U sličnoj atmosferi Amerika je dosad bila mnogo puta. Posle atentata na predsednika Kenedija, 1963, ova vrsta debate za ishod je imala da je zakon donekle pooštren, ali tek 1968, pošto je u međuvremenu ubijen i jedan od njegovih predlagača, brat Džona Kenedija, Robert.

Posle neuspelog atentata na Ronalda Regana 1981. uvedena je federalna provera koju prodavac mora da obavi za svakog kupca oružja – ali tek posle 10 godina od ovog događaja. Kroz tu proveru glatko je prošao i Džarid Lofner, uprkos tome što je u tom momentu već imao dosije narkomana i lokalnoj policiji bio poznat kao izazivač nereda.

U Kongresu su pokrenute dve inicijative, od kojih je, iznenađujuće, jedna potekla od republikanskog predstavnika Pitera Kinga, novoizabranog predsednika Komiteta za domovinsku bezbednost u Predstavničkom domu. On je predložio zakon po kome bi bilo zabranjeno sa oružjem prići nekom federalnom funkcioneru bliže od 300 metara.

Jedan kongresmen iz redova demokrata predložio je pak da se zakonom zabrani da pojedinci kupuju šaržere velikog kapaciteta, u koje staje više od 10 metaka. (Džarid Lofner je imao specijalni šaržer sa 33 metka, i oboren je na zemlju tek kad ga je ispucao). Ovaj predlog podržava i gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg, poznati zagovornik ograničavanja dostupnosti ličnog naoružanja.

Izgledi da se bilo koja od ovih inicijativa ozakoni sasvim su mali. Prva reakcija Amerikanaca posle tragedije u Tusonu bila je – da se još više naoružaju. Već u ponedeljak, samo dva dana posle ovih masovnih ubistava, prodaja ličnog oružja u Arizoni porasla je za 60 odsto u odnosu na isti dan u prošloj godini. U Ohaju skok je bio 65 odsto, 38 odsto u Ilinoisu, 33 odsto u Njujorku i 16 odsto na Floridi.

Slično se dogodilo i posle 16. aprila 2007, kada je na univerzitetu Virdžinija Tek, u najvećem mirnodopskom incidentu ove vrste, jedan pomahnitali student ubio 32 osobe.

U ovakvim situacijama uvek se stvori atmosfera da će prodaja oružja biti ograničena, pa njegovi ljubitelji pohitaju da se snabdeju dok još mogu. Malo je, međutim, izgleda da se bilo šta bitno promeni u ovome, s obzirom na američku tradiciju, činjenicu da je slobodno posedovanje ličnog oružja pravo koje je zagarantovano u ustavima čak 44 federalne države – i s obzirom na to da je nacionalna asocijacija koja brani ova prava („Nešenel rajfl asosiješn” – NRA) najuticajniji politički lobi.

Kako u svojoj analizi navodi ugledni informativni internet sajt „Hafington post”, prodaja ličnog naoružanja u 2009, prvoj godini Obaminog mandata (i poslednjoj za koju je sređena ova statistika), bila je rekordna dosad: prodato je čak devet miliona komada. Tome je pogodovala kombinacija finansijske krize i glasina da će novi predsednik da zabrani ono što je dotle bilo slobodno. Ovaj veliki biznis je inače jedan od najpostojanijih u SAD: još od sredine devedesetih obrće oko 3,5 milijardi dolara godišnje.

Realnosti u ovom pogledu možda je najbolje sažeo Timoti Stolcfuz Džost, profesor na Vašington univerzitetu, koji kaže da ne postoji mogućnost da se u Americi donese neki racionalni zakon o oružju. „NRA je najmoćniji lobi u ovoj zemlji, u čijem su vlasništvu Kongres i Vrhovni sud. Tamo gde ja živim, u Virdžiniji, nemoguće je da bilo koji političar bude izabran, a da se prethodno ne pokloni pred njihovim oltarom.”

Milan Mišić