После трагедије, још више оружја

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У Тусону, Аризона, јуче је сахрањена најневинија жртва суботњег масовног убиства: деветогодишња Кристина Тејлор Грин, која је на сусрет са конгресменком Габријелом Глифордс дошла да би се с њом лично упознала. Уместо тога, фатално је погођена једним од око 30 метака које је Џарид Лофнер испалио у присутне, пошто је пре тога из непосредне близине пуцао у потиљак политичарки, чије су шансе да преживи, према најновијим извештајима лекарског тима, знатно повећане.

Она „показује знаке опоравка”, може да дише сама (мада је још на апарату за вештачко дисање, да би се спречила евентуална упала плућа). Кад није под јаким седативима, а углавном јесте, комуницира покретима прстију, што је потврда да јој мозак и чула функционишу. Степен оштећења неких можданих функција међутим тек треба да се утврди.

У Тусону је синоћ по локалном времену (осам сати иза београдског) на комеморацији главни говорник, по плану, био председник Барак Обама.

Мимо тога, настављена је национална дебата о томе да ли је и колико овој националној трагедији допринела врућа политичка реторика, нарочито са десне стране политичког спектра. Такође, у Конгресу, али пре свега у медијима, као и увек после масовних убистава, покренут је нови круг сучељавања са тешким питањем – како доступност оружја ограничити.

У сличној атмосфери Америка је досад била много пута. После атентата на председника Кенедија, 1963, ова врста дебате за исход је имала да је закон донекле пооштрен, али тек 1968, пошто је у међувремену убијен и један од његових предлагача, брат Џона Кенедија, Роберт.

После неуспелог атентата на Роналда Регана 1981. уведена је федерална провера коју продавац мора да обави за сваког купца оружја – али тек после 10 година од овог догађаја. Кроз ту проверу глатко је прошао и Џарид Лофнер, упркос томе што је у том моменту већ имао досије наркомана и локалној полицији био познат као изазивач нереда.

У Конгресу су покренуте две иницијативе, од којих је, изненађујуће, једна потекла од републиканског представника Питера Кинга, новоизабраног председника Комитета за домовинску безбедност у Представничком дому. Он је предложио закон по коме би било забрањено са оружјем прићи неком федералном функционеру ближе од 300 метара.

Један конгресмен из редова демократа предложио је пак да се законом забрани да појединци купују шаржере великог капацитета, у које стаје више од 10 метака. (Џарид Лофнер је имао специјални шаржер са 33 метка, и оборен је на земљу тек кад га је испуцао). Овај предлог подржава и градоначелник Њујорка Мајкл Блумберг, познати заговорник ограничавања доступности личног наоружања.

Изгледи да се било која од ових иницијатива озакони сасвим су мали. Прва реакција Американаца после трагедије у Тусону била је – да се још више наоружају. Већ у понедељак, само два дана после ових масовних убистава, продаја личног оружја у Аризони порасла је за 60 одсто у односу на исти дан у прошлој години. У Охају скок је био 65 одсто, 38 одсто у Илиноису, 33 одсто у Њујорку и 16 одсто на Флориди.

Слично се догодило и после 16. априла 2007, када је на универзитету Вирџинија Тек, у највећем мирнодопском инциденту ове врсте, један помахнитали студент убио 32 особе.

У оваквим ситуацијама увек се створи атмосфера да ће продаја оружја бити ограничена, па његови љубитељи похитају да се снабдеју док још могу. Мало је, међутим, изгледа да се било шта битно промени у овоме, с обзиром на америчку традицију, чињеницу да је слободно поседовање личног оружја право које је загарантовано у уставима чак 44 федералне државе – и с обзиром на то да је национална асоцијација која брани ова права („Нешенел рајфл асосијешн” – НРА) најутицајнији политички лоби.

Како у својој анализи наводи угледни информативни интернет сајт „Хафингтон пост”, продаја личног наоружања у 2009, првој години Обаминог мандата (и последњој за коју је сређена ова статистика), била је рекордна досад: продато је чак девет милиона комада. Томе је погодовала комбинација финансијске кризе и гласина да ће нови председник да забрани оно што је дотле било слободно. Овај велики бизнис је иначе један од најпостојанијих у САД: још од средине деведесетих обрће око 3,5 милијарди долара годишње.

Реалности у овом погледу можда је најбоље сажео Тимоти Столцфуз Џост, професор на Вашингтон универзитету, који каже да не постоји могућност да се у Америци донесе неки рационални закон о оружју. „НРА је најмоћнији лоби у овој земљи, у чијем су власништву Конгрес и Врховни суд. Тамо где ја живим, у Вирџинији, немогуће је да било који политичар буде изабран, а да се претходно не поклони пред њиховим олтаром.”

Милан Мишић