Omaž Dadu Đuriću

Svi poštovaoci stvaralaštva Dada Đurića, jednog od naših najpoznatijih slikara, koji nas je napustio krajem prošle godine, imaće priliku da uživaju u njegovom slikarstvu već 25. januara u 20 časova, na izložbi „Dado, omaž slikaru”, koja se na ovaj dan otvara u galeriji „Pariski krug” u Eurocentru. Na postavci će biti prikazano ukupno sedam slika, pet velikog i dve manjeg formata, sve iz privatnih kolekcija.

Radovi na izložbi nastajali su u različitim vremenskim periodima ali su svi umreženi Dadovim karakterističnim likovnim jezikom koji je on sam često najbolje objašnjavao. „Ono što ja osjećam i mislim o životu, to se vidi u mojim slikama, i te kako vidi: dovoljno pesimistički, dovoljno destruktivno. To su neke male Prokletije koje valjam”, govorio je Dado, aludirajući na veliki planinski masiv, čiji se jedan deo nalazi u njegovoj rodnoj Crnoj Gori, koju je uvek nosio u srcu. Ovaj prepoznatljiv senzibilitet osetili su i oni koji su ga poznavali, prijatelji ali i kritičari, svrstavajući, kako je to jednom rekao Danijel Kordije, galerista i pisac kod koga je Dado imao svoju prvu samostalnu izložbu u Parizu, „Dadov spokoj nad beznađem” u sam vrh svetskog slikarstva.

Sreto Bošnjak u katalogu izložbe, govoreći o sopstvenim reminiscencijama na ovog velikana, rođenog 1933. na Cetinju, koji je umetničku školu završio u Herceg Novom, a akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi čuvenog Marka Čelebonovića, pitao se da li je Dadov već pomenuti „spokoj” samo drugo ime za pesimizam ili je on zaista svojom slikarskom etikom iznad svakog dobra i zla? Dado u svojim delima ne misli o umetnosti kao o nekoj teoretskoj ili kvazifilozofskoj odrednici, koja opravdava umetničko delo spolja, nekim umetničkim vrednostima, ocenjuje Bošnjak, umetnost je on sam, svojim delom i duhom, govor njegove slike dolazi iz najdublje zone podsvesti, iz nekog praiskonskog oblika iskustva, kojim kao da prevazilazi banalno viđenje sveta. Kraće rečeno – Dado je najveći majstor autotransformacije, sve što stvori to je on, u boji, u svetlosti, u ritmu, u rascepljenoj formi, u pogledu iznad horizonta.

Slike na izložbi, za koje treba pomenuti da nisu na prodaju, potvrđuju još jednom Dadov unikatni stil, koji pretpostavlja odsustvo jednoličnosti i predvidivosti. Ili, možda je bolje govoriti, kako to kritika smatra a autor se sam slaže, o specifičnom odsustvu stila: „Nemam ja stila. Ja se borim protiv stila. Jer kada postoji stil, takvo slikarstvo za mene je dosadno. Stil je zatvor slikarstva.”

M. Dimitrijević