Омаж Даду Ђурићу

Сви поштоваоци стваралаштва Дада Ђурића, једног од наших најпознатијих сликара, који нас је напустио крајем прошле године, имаће прилику да уживају у његовом сликарству већ 25. јануара у 20 часова, на изложби „Дадо, oмаж сликару”, која се на овај дан отвара у галерији „Париски круг” у Еуроцентру. На поставци ће бити приказано укупно седам слика, пет великог и две мањег формата, све из приватних колекција.

Радови на изложби настајали су у различитим временским периодима али су сви умрежени Дадовим карактеристичним ликовним језиком који је он сам често најбоље објашњавао. „Оно што ја осјећам и мислим о животу, то се види у мојим сликама, и те како види: довољно песимистички, довољно деструктивно. То су неке мале Проклетије које ваљам”, говорио је Дадо, алудирајући на велики планински масив, чији се један део налази у његовој родној Црној Гори, коју је увек носио у срцу. Овај препознатљив сензибилитет осетили су и они који су га познавали, пријатељи али и критичари, сврставајући, како је то једном рекао Данијел Кордије, галериста и писац код кога је Дадо имао своју прву самосталну изложбу у Паризу, „Дадов спокој над безнађем” у сам врх светског сликарства.

Срето Бошњак у каталогу изложбе, говорећи о сопственим реминисценцијама на овог великана, рођеног 1933. на Цетињу, који је уметничку школу завршио у Херцег Новом, а академију ликовних уметности у Београду, у класи чувеног Марка Челебоновића, питао се да ли је Дадов већ поменути „спокој” само друго име за песимизам или је он заиста својом сликарском етиком изнад сваког добра и зла? Дадо у својим делима не мисли о уметности као о некој теоретској или квазифилозофској одредници, која оправдава уметничко дело споља, неким уметничким вредностима, оцењује Бошњак, уметност је он сам, својим делом и духом, говор његове слике долази из најдубље зоне подсвести, из неког праисконског облика искуства, којим као да превазилази банално виђење света. Краће речено – Дадо је највећи мајстор аутотрансформације, све што створи то је он, у боји, у светлости, у ритму, у расцепљеној форми, у погледу изнад хоризонта.

Слике на изложби, за које треба поменути да нису на продају, потврђују још једном Дадов уникатни стил, који претпоставља одсуство једноличности и предвидивости. Или, можда је боље говорити, како то критика сматра а аутор се сам слаже, о специфичном одсуству стила: „Немам ја стила. Ја се борим против стила. Јер када постоји стил, такво сликарство за мене је досадно. Стил је затвор сликарства.”

М. Димитријевић