Senka prelaznog roka

Prethodnu kolumnu (4. januara) sam završio konstatacijom da podele, bez sumnje, jesu loša stvar, ali da su lažni, prividni ili nametnuti konsenzusi još mnogo gori. O jednom od tih, delom lažnih, a delom nametnutih konsenzusa, onom o „Evropi bez alternative”, pisao sam već dosta na ovim stranicama. Ali sada bih se pozabavio nekim drugim, manje atraktivnim „konsenzusima”, koji ne angažuju toliko političkih strasti i energije, ali iza kojih se krije ništa manja količina sumnjivog podrazumevanja, zataškavanja i manipulacije.

Evo, na primer, priča o „blanko ostavkama”, tom „mračnom”, „antievropskom” reliktu nedemokratske parlamentarne prošlosti, takoreći, poslednjoj – dobro, ne računajući vazda aktuelnog Ratka Mladića – prepreci koja se isprečila između Srbije i njene evrobudućnosti. Institucija je, složićemo se, dosta ružna, kao što su neprivlačne i sve druge institucije koje počivaju na pesimističkoj pretpostavci o ljudskoj prirodi i karakteru, ali to još uvek ne znači da bi bez njih bilo bolje.

Danima i mesecima mediji bruje o tome i slavodobitno najavljuju kako je „blanko ostavkama konačno odzvonilo” i kako „Evropa traži” njihovo ukidanje. Ponavljam i naglašavam institucija je ružna i zaista poslanika stavlja u položaj nekoga ko je suštinski podređen i zavisan od volje partijskog vrha. Ali, pošteno govoreći, taj poslanik se na listi i našao i izabran je zahvaljujući tom partijskom vrhu (nešto je drugačija stvar tamo gde se bira po većinskom principu i zaokružuje ime konkretnog kandidata). Elem, ne glasaju građani za određenu listu zbog onoga ko se na njoj našao na 5, 15. ili 115. mestu, nego zbog, pre svega, poverenja u stranačkog lidera, njegovu harizmu i politiku koju on oličava. Redosled kriterijuma pri izboru može biti i nešto drugačiji od ovog navedenog, ali u osnovi glasa se za „Slobu”, „Voju”, „Velju”, „Borisa”, „Tomu”, a ne za napisane partijske programe ili ličnosti sa liste.

Da li je moguće da se više niko ne seća kako je 2005. agilni Bogoljub Karić za tili čas sastavio čitav poslanički klub u tadašnjem parlamentu (i ko zna dokle bi dogurao da ga u tom biznisu nisu omeli), iako ni on kao političar niti njegova stranka nisu uopšte ni postojali u vreme izbora za tadašnji skupštinski saziv? I zna li iko da i danas u pokrajinskom parlamentu sedi poslanik koji je izabran kao član DSS-a da bi odmah potom prešao u klub DS-a, a sada je, valjda, u poslaničkoj grupi Maje Gojković i „Regiona Srbije”?!

Uzgred, nije to mnogo drugačije ni u „razvijenim demokratijama”. Uostalom, nije li se pre nekoliko dana, prilikom glasanja o poverenju vladi Silvija Berluskonija u italijanskom parlamentu, nekoliko poslanika opozicije takođe naprasno „predomislilo” u poslednjem trenutku?

I pustimo kvaziargumente tipa kako će, navodno, one koji se budu neprincipijelno ponašali „građani kazniti” na narednim izborima. Čak i nezavisno od kratkog narodnog pamćenja (koje se još skraćuje spinovanjem i raznim medijskim kampanjama), ovi heroji „slobodnog poslaničkog mandata” priliku da reše sve svoje egzistencijalne probleme ionako dobijaju samo jednom u karijeri. Glavna loto-premija (ne govorimo o onim periodičnim, sitnim i rutinskim „tombolama”) strašno se teško dobija.

Naravno da nisu i da ne bi svi bili takvi. Ali lanac je čvrst onoliko koliko je čvrsta njegova najslabija karika – a to isto važi i za institucije.

Ukratko, ukidanje „blanko ostavke” ili nekog sličnog oblika poslaničkog obavezivanja ne da ne bi jačalo „demokratiju” i političku odgovornost nego bi to (naglašavam: ne govorim vanvremeno, nego o Srbiji ovde i sada) uvođenje potpuno slobodnog poslaničkog mandata bio bukvalno (pret)poslednji korak u potpunom urušavanju samog smisla demokratskih izbora i kakvog-takvog narodnog predstavništva. Naime, ovde poslanici predstavljaju partijske vrhove i lidere, a ovi, opet, predstavljaju neki, mada često deformisan, izraz volje građana. S druge strane, poslanici oslobođeni blanko ostavki, a pri tom nevezani imperativnim („delegatskim”) mandatom sopstvene baze, ne bi predstavljali baš nikoga.

Stranke jesu neprivlačna „politička preduzeća”, ali ovakvi poslanici bi bili „samostalni ugostitelji” i „individualni politički preduzimači” u traganju za zainteresovanim kupcima njihove „robe”, odnosno skupštinskog glasa. A sa takvima se mnogo lakše nađe „zajednički jezik” i „povoljna cena”, nego sa stranačkim liderima koji ipak moraju da se brinu za celo preduzeće, a i da vode računa o sopstvenom imidžu i dobrom glasu. Daleko od toga da se i sa strankama, odnosno liderima, ne može „dogovoriti”, ali je to ipak znatno teže, komplikovanije, pa i skuplje, nego kada se pravi jednokratni dil sa nekom usamljenom „zvezdom prelaznog roka”, ili dva-tri poslanika koji u nekom momentu predstavljaju jezičak na političkoj vagi.

I zato apelujem da se nipošto ne srlja u promene izbornog zakonodavstva, čak ni kada je reč o ovoj, naizgled, sitnoj stvari kao što su ostavke, a kamoli neke važnije teme, poput izbornog sistema. Ima ova zemlja neuporedivo većih problema i briga. A što se „blanko ostavki” tiče, ima tu sigurno dosta političko-medijske inercije i nešto od sindroma one balkanske žabe u jurnjavi za „evropskim standardima”. Ali verujem da se u ovako aktuelnom i neobičnom konsenzusu u galami protiv „blanko ostavki” barem jednim delom radi i o tome da zainteresovani kupci – u prvom redu, krupni biznis i strani politički činioci – procenjuju da će usitnjavanjem „ponude” i sprečavanjem partijske „kartelizacije” domaća politička roba postati još znatno jeftinija i dostupnija.

glavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”