Avantura preživljavanja

Nekoliko istraživanja sprovedenih od 2002. do 2010. godine u okviru projekta ,,Politika i svakodnevni život”, Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda, kao i poslednje u nizu (iz 2010) koje je urađeno uz finansijsku i organizacionu pomoć Zadruge „Respublika”, rekonstruišu i prate osećanja građana Srbije u odnosu prema vlastitom društvu, njegovim političkim praksama, sopstvenom mestu i ulozi u njima.

Na čudan način ova istraživanja svedoče o brojnim tinjajućim suprotnostima koje prožimaju svakodnevicu društva i njegovih pojedinačnih aktera, građana Srbije. U društvu zahvaćenom dve decenije dugim malignim procesom socijalne transformacije, avantura preživljavanja postaje ultimativni cilj za njegove građane, a očuvanje vere u njegovu dostižnost lakmus koji čini vidljivim narastajuće suprotnosti između onih koji (još uvek) uspevaju da socijalno funkcionišu, i onih koji posustaju ili su već zaglavljeni u pukotinama smeštenim na marginama društva koje pokazuje malo volje da se bavi problemima svojih građana. Analiza narativa o svakodnevici naših ispitanika otkriva komplikovanu mrežu međuodnosa različitih socijalnih i interesnih grupa prisutnih u političkom i socijalnom životu srpskog društva. Ove suprotnosti – između bogatih i siromašnih, tajkuna i najamnih radnika, nezaposlenih i zaposlenih, građana Beograda i onih koji žive u ,,provinciji”, građana centralne Srbije i Vojvodine, izbeglica i domicilnog stanovništva, političara na vlasti i ostalih građana, pronacionalno i prograđanski orijentisanih, Srba i nesrba, četnika i partizana, mlađih i starijih, delija i grobara … onih koji se osećaju ugroženim i onih koji ih, realno ili imaginarno, ugrožavaju, roditelja i dece – prožimaju najrazličitije sfere društvenosti unoseći sistemsku i sveprisutnu tenziju i uznemirenost koja prožima socijalno telo savremenog srpskog društva. Iako uzroci ovih suprotnosti leže u prihvatanju i (ili) primeni različitih ideoloških, ekonomskih i političkih koncepata, njihovog prisustva nisu pošteđeni ni najličniji aspekti privatnih života građana Srbije.

Narastajuća generacijska nerazumevanja između roditelja i njihove dece, generacije dvadesetogodišnjaka koji iskoračuju u sferu političkog, danas su jedan od takvih primera.

Ne verujem da je istorija zabeležila veći generacijski jaz postignut u kraćem vremenskom periodu nego onaj koji postoji između ove dve ,,generacije”, njihovih ličnih i socijalnih izbora i političkih strategija. Priča o njima je metafora onoga što se dešavalo na ovim prostorima tokom poslednje dve dekade. I jedni i drugi su na izvestan način proizvod vremena u kome su stasali, kao i političkih i socijalnih okolnosti kojima su bili izloženi. Zaštićenoj i nežnoj, roditeljskoj generaciji novog talasa, odrasloj u društvu relativnog blagostanja čudan istorijski zaplet podario je žilavu i borbenu decu sa pomerenim pragom socijalne osetljivosti, osposobljenu za snalaženje u tranzicijskom društvu haosa u kome oni sami nisu bili u stanju da se izbore za vlastitu poziciju. Odrastanje u nestabilnom, promenljivom i često neprijateljskom okruženju ovu ,,decu” je naučilo da svaka promena dolazi naglo i neočekivano, poput promene granica, režima, mesta boravka, imena države... na šta su navikli tokom svojih kratkotrajnih života. U svetu koji poznaju, promene se i odvijaju jedino naprasno i iznenada. Zato ne čudi da ovaj uvid proistekao iz njihovog ličnog životnog iskustva koriste kao deo vlastite političke strategije, koja će možda uspeti da im obezbedi ,,normalnost” o kojoj opsesivno fantaziraju spajajući fragmente sećanja svojih roditelja o životu pre 1990... Novo vreme, čini se, favorizuje usmerenost, dinamičnost i nedostatak interesovanja za detalje, kratkoročno sećanje i opsesivni san o ulasku u Evropu o kojoj maštaju njihova deca iako sama nisu imala mnogo prilike da po toj istoj Evropi putuju.

Da li će buduća Srbija uspeti da stvori socijalne i političke uslove koji će neutralisati ovaj generacijski jaz? Hoće li uspeti da vrati roditelje današnjih dvadesetogodišnjaka iz dobrovoljnog socijalnog egzila, onog stvarnog (emigriranje iz zemlje) i onog virtuelnog (stvaranje vlastite paralelne realnosti), i ponudi generaciji njihove dece političku opciju koja će biti u stanju da otvori prostor unutar koga će moći da ostvare svoju žudnju za ,,normalnim” životom? Ostaje da se vidi, a do tada i jedni i drugi najverovatnije će ostati zatočeni u simulakrumima vlastitih fantazija koje im poput kakvih mentalnih ekstenzija pomažu da prežive ono što je teško preživeti.

*Filozofski fakultet, Beograd