Ko su novi srpski dobrotvori

Petar Srnić jedan je od novih dobrotvora Univerziteta u Beogradu. On, njegova supruga i kćerka, ostavili su tri stana, a od pre godinu i po dana stipendiraju i čuvene trojke, koje studiraju Mašinski fakultet. Brat i dve sestre iz okoline Valjeva ispite daju redovno, upisali su drugu godinu. To je sad već više familijarni odnos, oni su ga najviše obilazili u bolnici kada ga je, kako kaže, zdravstveni cunami prinudio da se penzioniše.

– Razmišljali smo šta ćemo sa imovinom, mogli smo stanove pokloniti crkvi, bolnici, ali smo došli do zaključka da je najbolje ulaganje u nauku i da se nekako odužimo Univerzitetu na kojem smo se školovali. Jedini uslov u testamentu bio je da prednost pri izboru stipendista imaju studenti rođeni u Moravičkom okrugu odakle potičem – priča ovaj diplomirani ekonomista, čiji se stanovi nalaze na najlepšim lokacijama u Beogradu. Četvrti stan će, verovatno otići za završetak crkve u rodnom selu.

Ružica Beba Pavlović poklonila je Univerzitetu svoju sliku „Oplakivanje Hrista” iz 2005. godine. Kaže da je vaspitana u duhu Hesea – da je život u davanju, a osim toga, njen suprug profesor dr Velibor Pavlović upravo je u zgradi Rektorata, u kojoj pričamo, promovisan u doktora nauka.

– Kada dođete u neke godine, a bez dece ste, meni je 82., onda postanete još mudriji i bolji. Atelje mi na Kolarcu, tu stanujem, pa često prolazim pored ove zgrade koja mi i sama liči na renesansnu sliku. Ljubav prema slikarstvu mi u genima, otac mi je bio pariski đak – iako po struci elektroinženjer, bio je zaljubljenik u likovnu umetnost – iznosi nam Beba Pavlović deo svoje životne priče.

„Svaki zadužbinar je sudbina i svaki zaslužuje priču”, kaže Jasmina Kabadaja, rukovodilac sektora za imovinu i zadužbine Univerziteta u Beogradu, koji poslednjih godina vodi bitku sa državom, stanarima, zakonima, opštinama, birokratskim zavrzlamama, ne bi li povratili imovinu po kojoj je između dva svetska rata bio svrstan među tri najbogatija u Evropi. Dva fonda se, recimo, tretiraju kao stara devizna štednja građana i ta sredstva nisu dostupna.

Dr Nevenka Žarkić Joksimović, prorektorka, podseća da se kapital UB procenjivao na više od milijardu dolara i da je univerzitet imao 77 zadužbina i 11 fondova pre Drugog svetskog rata.

– Od 1995. godine počeo je povratak imovine Univerziteta i može se reći da smo u nemogućim uslovima uspeli nemoguće. Rešenjima Ministarstva kulture 2003. godine obnovljen je rad 13 zadužbina i dva fonda, ali mi prihodujemo od samo sedam. Trenutno vodimo oko 50 sudskih sporova, neke smo stavili u mirovanje jer ne možemo da plaćamo takse. Teško je voditi spor u ime zadužbine od koje nemate prihoda, a ni Univerzitet nema sredstava – kaže Kabadaja i dodaje da se čeka Zakon o denacionalizaciji.

Republičkoj direkciji za imovinu, nastavlja, podnet je spisak imovine koju potražuje Univerzitet, na osnovu dokumentacije koja postoji, jer deo je i nestao.

– Na tom spisku je 86 zadužbina čiji povraćaj tražimo. To su uglavnom zgrade i imanja, 90 odsto je u Beogradu, ali ima i u okolini Šapca, Bora… U nekima su sada privatne firme, čak i neki privatni univerziteti… Pokušali smo preko opština da ih povratimo, ali su neke odbile da vrate imovinu, poput Zvezdare, Palilule, Zemuna i Savskog venca – objašnjava sagovornica.

Uprkos svemu, 2003. godine krenulo se sa tri stipendije, da bi prošle godine stigli do 200 stipendija. U 2010. je ostvaren prihod od tri miliona i 600.000 dinara.

„Teška su vremena, ima kašnjenja u plaćanju zakupnina, ali sve više studenata stipendiramo i sve više zgrada održavamo. Nama su zgrade vraćene u katastrofalnom stanju, otpadale su fasade i balkoni, nikada nisu krečena stepeništa, instalacije su dotrajale, krovovi prokišnjavali… Niko nije vodio računa o tim zgradama – stanari nisu mogli da otkupe stanove, a opštine nisu bile zainteresovane za održavanje”, objašnjava Kabadaja i kaže da su to sad najlepše zgrade u Beogradu.

Ona dodaje da se zahvaljujući i tome vraća poverenje ljudi u način upravljanja imovinom i da se ponovo javljaju ljudi koji žele da zaveštaju svoju imovinu Univerzitetu, čak i ako to znači da će svoje naslednike da liše nasledstva. Mnogi insistiraju na anonimnosti, a poklanjaju kuće, stilski nameštaj, novac…

– I danas ima onih koji shvataju koliko je važno za jedan narod i državu da imaju umne ljude koji mogu da vuku napred, koji su shvatili da je značajno da nam mladi ljudi ostanu u zemlji. O zadužbinarstvu se nije dovoljno pisalo, mnogi koji bi uradili nešto slično nisu dovoljno upoznati sa ovom mogućnošću. Svima njima vrata Rektorata su otvorena – kaže prorektorka Žarkić Joksimović.

U školskoj 2009/10. godini dodeljeno je 230 stipendija (7.200 dinara po stipendiji), sedam nagrada, plaćena je jedna školarina.

– Duh zadužbinarstva se obnavlja, ali potrebna je veća podrška države i da se već jednom uvede red u ovu oblast. Primera radi, u registru Ministarstva kultura ima više od hiljadu zadužbina, fondova i fondacija, a aktivno je samo 20, 30 odsto – kaže Marina Obradović, koja je bila stipendista Univerziteta za poslediplomske studije na Fakultetu političkih nauka. Kako kaže zadužbinama se bavila i kao novinar, tako da je odlučila da svoje znanje na ovu temu produbi putem završnog rada prvo na diplomskim, a posle i na master studijama i da se na taj način oduži UB…

Nenadu Kovačeviću je ostao još jedan ispit do kraja redovnih studija na Pravnom fakultetu u Beogradu i kaže da mu zaista nikada nije na prvom mestu bio novčani deo stipendije, već činjenica da je neko primetio i poštovao njegov rad.

„Nema svako privilegiju i čast da pored svog imena napiše da je stipendista određene zadužbine, što je za nas i obaveza da jednoga dana vratimo ono što smo od drugih tako darežljivo primili. Moja poruka ovim plemenitim ljudima, uz zahvalnost, sadrži se i u rečima Ive Andrića: da obični ljudi umiru samo jednom, a zadužbinari dva puta – jednom kada zaista umru, a drugi put kada umre njihova zadužbina”, kaže na kraju Kovačević.

Sandra Gucijan