Imam nameru da pokrenem polemiku

– Pisanje nije usamljenička delatnost u četiri zida, nije lična ispovest, već delovanje u konkretnom javnom prostoru. Nagrada „Lazar Trifunović” koju sam dobio za likovnu kritiku pokazuje da je pisanje stalni dijalog sa umetnikom, umetničkim delom, publikom, esnafom, strukovnom zajednicom i društvom u celini. Moj rad i ima nameru da deluje u javnom prostoru, pokreće debate, polemiku – kaže Nikola Dedić (31), teoretičar kulture kome je prošle nedelje uručena nagrada „Lazar Trifunović” (za kritičko pisanje o savremenoj vizuelnoj umetnosti) za tekst „Multikulturalnost, mediji, umetnost u državi vanrednog stanja”, objavljen u časopisu „Treći program”, broj 145 za 2010. godinu. Dedićeva kritika je napisana povodom video rada Zorana Todorovića „Cigani i psi”, predstavljenog na 50. Oktobarskom salonu u Beogradu, 2009. Dedić je docent na Filozofskom fakultetu u Nišu i predaje na Univerzitetu umetnosti u Beogradu na Interdisciplinarnim postdiplomskim studijama. Objavio je tri knjige: „Ka radikalnoj kritici ideologije. Od socijalizma ka postsocijalizmu”, „Utopijski prostori umetnosti i teorije posle 1960” i „Trijumf savremene umetnosti” koju je napisao sa Miškom Šuvakovićem i Jerkom Denegrijem.

– Ne pišem kritiku u pravom smislu reči, jer ovde kod nas ne postoji institucionalna podloga za ozbiljno bavljenje likovnom kritikom. Da biste je pisali nije vam potrebno samo teoretsko znanje, istorijsko-umetničko, filozofsko, već morate imati deo javnog prostora. Naši mediji su zatvoreni za jedan specifičan jezik koji neguje ozbiljna naučno utemeljena teoretska likovna kritika. Pogledajte dnevne medije, na primer TV. Vrlo je simptomatično da u rubriku kulture spada i komercijalna zabava. Na taj način ozbiljan teoretski utemeljen govor ne uspeva da se artikuliše.

Nikola Dedić potom naglašava da kad pričamo o likovnoj kritici imamo i neku vrstu krize struke, samog pisanja o umetnosti.

– Danas se nalazimo u takvoj situaciji da nemamo nijedan stručni časopis, a devedesetih ih je bilo nekoliko, poput „Nju Momenta”, „Momenta”, „Projekta”. Doskora je postojao „Remont”, ali se i on ugasio. Časopis „Treći program” je jedan od retkih časopisa koji se bavi teorijom – kaže sagovornik „Politike”. Na pitanje na šta je svedena likovna kritika kod nas odgovara:

– Svedena je na vrstu parateoretskog pisanja o umetnosti koje je na margini javnog prostora. Kad dobijete nagradu to je značajna stvar, jer je to zapravo iskorak iz te margine u konkretan javni prostor.

Dedić navodi da je za njega provokativan kontekst u kojem nastaje savremena umetnost danas, da više ne važi podela aktuelna 90-ih gde se s jedne strane nalazi mejnstrim, a s druge alternativa, već se sad te različito odvojene scene međusobno prožimaju.

– Nakon 2000. domaća scena je postala internacionalizovana i ne možemo više da govorimo o nacionalnoj umetnosti i umetnicima, već umetnici kao proizvođači nastupaju unutar internacionalno orijentisanog tržišta.

Za kraj Nikola Dedić ističe:

– Dnevnoj likovnoj kritici ponekad nedostaje ono ključno, a to je teoretsko utemeljenje. Danas je novinska kritika impresionistička, predstavlja više neko lično viđenje, ali lišeno naučno utemeljenih argumenata. Vrlo često. A ozbiljno pisanje o umetnosti, pored teoretske baze, zahteva specifičan jezik koji nije blizak dnevnim medijima. Ne pišem za dnevne novine, to nije predmet mog interesovanja, ono za čim tragam je akademsko utemeljeno pisanje o umetnosti.

Posle tri objavljene knjige, Nikola Dedić sprema novu, koja će se naći pred čitaocima za nekoliko dana. Reč je o monografiji o Srđanu Điletu Markoviću, u izdanju Vujičić kolekcije.

B. Lijeskić