Most Narodno–Boljšoj

U Narodnom pozorištu teče 142. sezona, prva u kojoj je ceo repertoar Opere i Baleta unapred objavljen prema standardima velikih svetskih teatara. Pamtiće je i po tome što se u novu kalendarsku godinu ušlo bez dugova, koji su bili hronična boljka ovog starog teatra, po novootvorenom muzeju, koji je više od riznice bogate prošlosti, ili po jednom posebno važnom mostu prema svetu – na čijoj je drugoj strani slavni moskovski Boljšoj teatar. I još je prilično toga, na sceni i oko nje, za ovo malo priče sa upravnikom teatra Božidarom Đurovićem.

Sedeti u njegovoj stolici i jeste i nije lepo. On to najbolje zna. Neiskreno bi bilo prećutati izazove i draži kojima umetnika mami kormilo najvećeg teatra u zemlji, ali kormilar danas mora da bude svestan kako ga čeka plovidba u nemirnim vodama, na visokim talasima famozne „krize”, nepogode koja ne prestaje, ali i nasleđenih problema. Pre svega dugova koji su se dugo gomilali i viška zaposlenih u kući. Danas su ti dugovi prošlost, a i zaposlenih je manje nego pre. „Bez ekonomske stabilnosti svaka priča o napretku ove kuće prazna je priča. Zato i pokušavamo da uštedimo gde god se može, ali nikako na produkciji”, veli upravnik.

– U stalnom smo traganju i za donatorima, oni su pomogli i otvaranje našeg muzeja. Očekuje nas kapitalni projekat u 2011. godini – rekonstrukcija Scene „Raša Plaović”. Biće to na leto, da ti „kućni radovi” ne bi remetili umetnički proces. Kad ih završimo na dobitku će biti i umetnici i publika, zbog više stolica i udobnosti u gledalištu. Ostvarićemo to, napominjem, uz dobročiniteljsku podršku arhitekte Slobodana Drinjakovića, kao što nam je prethodno njegov kolega Milan Pališaški pomogao da imamo i naš muzej.

Upravnik je – drugi nam kažu a on potvrđuje – po ceo dan u pozorištu. Katkad i dobar deo noći. Često praktikuje, poverio nam se, da onako iz prikrajka osmotri iz teatra publiku koja odlszi sa predstave, da joj „meri puls” i sa lica „čita” friška raspoloženja posle odgledane predstave. Voli i da prelistava knjigu utisaka u muzeju, jer se među tim koricama pročita štošta zanimljivog.

Taj u poslednje vreme mnogopominjani muzej od otvaranja liči i na svojevrsnu novu scenu Narodnog pozorišta, zbog učestalih dešavanja u tom prostoru, o čemu Božidar Đurović kaže:

– Za kratko vreme imali smo nekoliko hiljada posetilaca, među njima i dosta stranaca. Nije to samo muzej sa stalnom postavkom, tu su i tematske izložbe, susreti sa istaknutim umetnicima, priče o slavnima kojih više nema ili su daleko, predstavljanje prigodnih knjiga, koncerti.... Voleli bismo da tu uskoro vidimo i klub prijatelja našeg pozorišta, prostor smo opremili, pripremamo statut i radujemo se druženju sa ljudima spremnim da nas podrže, na razne načine, pre svega onima iz poslovnog sveta kojima je stalo do ovog teatra i koji bi statusom naših prijatelja postali, između ostalog, vlasnici stalnih ulaznica.

Jedna od najzanimljivijih novosti koje u poslednje vreme stižu iz Narodnog pozorište jeste najava bliske saradnje sa Boljšim teatrom iz Moskve. Informacije o tome upravnik još uvek servira na kašičicu:

– Saradnja sa ovakvom kućom za nas znači popeti se na neke malo više pozorišne grane. Dovoljno je ako kažem da je to teatar koji već planira repertoar i za 2020. godinu. Sa njihovim generalnim direktorom Anatolijem Iksanovom dogovorio sam se o slojevitoj saradnji naših opera i baleta, razmenu predstava i umetnika. A sve, prevashodno, zasnovano na kvalitetu. Podsetio bih da se, recimo, istaknuta beogradska kostimografkinja Angelina Atlagić tamo veoma uspešno predstavila. Za najbolje mnoga vrata su uvek otvorena. Dok se ne potpiše definitivni ugovor o saradnji ne bih previše o detaljima. Ali, reći ću vam, na primer, da se dogovori tiču programa do kraja 2012. godine, kao i da u Narodnom pozorištu uskoro možemo očekivati koncert mladih operskih zvezda Boljšog teatra. Ono što budemo potpisivali neće biti samo mrtvo slovo na papiru, baš kao što nije ni naša nova baletska premijera – „Bajadera”, čiju premijeru željno očekujemo u maju, u postavci Gabrijele Komleve, legende Marijinskog (Kirov) teatra. Nije to, doduše, deo iste ove priče, već jedne šire, na temu kulturnih veza sa Rusijom.

Narodno pozorište, podsetimo, već je razvilo saradnju sa teatrima u Švedskoj, Grčkoj, Egiptu, sa onima iz zemalja u okruženju. Sa Kairskom operom ulazi se u koprodukciju – za obe scene Verdijevog „Simona Bokanegru” režiraće Dejan Miladinović. Nama u goste dolazi ponovo slavni oskarovac Jirži Mencel da u Operi režira poznati naslov „Zaljubljen u tri narandže” Sergeja Prokofjeva. Pomenimo i neke važne „unutrašnje” saradnje, sa umetničkim akademijama, ili sa RTS-om oko novih direktnih TV prenosa njihovih premijera.

Prilično je vedrine u rečima Božidara Đurovića, a koliko će je biti i na najvažnijem mestu, pozornici, u periodu koji dolazi? – upitali smo još upravnika.

– Repertoar i saradnici o kojima sam govorio samo su deo jedne osmišljene umetničke vizije koja prirodno iziskuje određeno vreme, ali može da barem nagovesti našu osnovnu ideju da kvalitetom dosegnemo nivo po kome će naš Nacionalni teatar biti prepoznatljiv ne samo u Beogradu.

M. Šehović

--------------------------------------

Zlatna ruka Bojana Stupice

Nije malo onih koji muzeju hoće da poklone zaostavštinu svoje rodbine. Od Mire Stupice, koja je otvorila muzej, dobili smo neke značajne poklone. O svakom je ponešto rekla, a posebno je zanimljiva njena „priča o Bojanovoj ruci”. Kad je umro Stupica, hteli su da odliju njegovu glavu, a ona im je rekla: „Odlijte njegovu ruku. Ta ruka je gradila pozorišta, pravila pozorišne predstave i mene vodila kroz život.”