Мост Народно–Бољшој

У Народном позоришту тече 142. сезона, прва у којој је цео репертоар Опере и Балета унапред објављен према стандардима великих светских театара. Памтиће је и по томе што се у нову календарску годину ушло без дугова, који су били хронична бољка овог старог театра, по новоотвореном музеју, који је више од ризнице богате прошлости, или по једном посебно важном мосту према свету – на чијој је другој страни славни московски Бољшој театар. И још је прилично тога, на сцени и око ње, за ово мало приче са управником театра Божидаром Ђуровићем.

Седети у његовој столици и јесте и није лепо. Он то најбоље зна. Неискрено би било прећутати изазове и дражи којима уметника мами кормило највећег театра у земљи, али кормилар данас мора да буде свестан како га чека пловидба у немирним водама, на високим таласима фамозне „кризе”, непогоде која не престаје, али и наслеђених проблема. Пре свега дугова који су се дуго гомилали и вишка запослених у кући. Данас су ти дугови прошлост, а и запослених је мање него пре. „Без економске стабилности свака прича о напретку ове куће празна је прича. Зато и покушавамо да уштедимо где год се може, али никако на продукцији”, вели управник.

– У сталном смо трагању и за донаторима, они су помогли и отварање нашег музеја. Очекује нас капитални пројекат у 2011. години – реконструкција Сцене „Раша Плаовић”. Биће то на лето, да ти „кућни радови” не би реметили уметнички процес. Кад их завршимо на добитку ће бити и уметници и публика, због више столица и удобности у гледалишту. Остварићемо то, напомињем, уз доброчинитељску подршку архитекте Слободана Дрињаковића, као што нам је претходно његов колега Милан Палишашки помогао да имамо и наш музеј.

Управник је – други нам кажу а он потврђује – по цео дан у позоришту. Каткад и добар део ноћи. Често практикује, поверио нам се, да онако из прикрајка осмотри из театра публику која одлсзи са представе, да јој „мери пулс” и са лица „чита” фришка расположења после одгледане представе. Воли и да прелистава књигу утисака у музеју, јер се међу тим корицама прочита штошта занимљивог.

Тај у последње време многопомињани музеј од отварања личи и на својеврсну нову сцену Народног позоришта, због учесталих дешавања у том простору, о чему Божидар Ђуровић каже:

– За кратко време имали смо неколико хиљада посетилаца, међу њима и доста странаца. Није то само музеј са сталном поставком, ту су и тематске изложбе, сусрети са истакнутим уметницима, приче о славнима којих више нема или су далеко, представљање пригодних књига, концерти.... Волели бисмо да ту ускоро видимо и клуб пријатеља нашег позоришта, простор смо опремили, припремамо статут и радујемо се дружењу са људима спремним да нас подрже, на разне начине, пре свега онима из пословног света којима је стало до овог театра и који би статусом наших пријатеља постали, између осталог, власници сталних улазница.

Једна од најзанимљивијих новости које у последње време стижу из Народног позориште јесте најава блиске сарадње са Бољшим театром из Москве. Информације о томе управник још увек сервира на кашичицу:

– Сарадња са оваквом кућом за нас значи попети се на неке мало више позоришне гране. Довољно је ако кажем да је то театар који већ планира репертоар и за 2020. годину. Са њиховим генералним директором Анатолијем Иксановом договорио сам се о слојевитој сарадњи наших опера и балета, размену представа и уметника. А све, превасходно, засновано на квалитету. Подсетио бих да се, рецимо, истакнута београдска костимографкиња Ангелина Атлагић тамо веома успешно представила. За најбоље многа врата су увек отворена. Док се не потпише дефинитивни уговор о сарадњи не бих превише о детаљима. Али, рећи ћу вам, на пример, да се договори тичу програма до краја 2012. године, као и да у Народном позоришту ускоро можемо очекивати концерт младих оперских звезда Бољшог театра. Оно што будемо потписивали неће бити само мртво слово на папиру, баш као што није ни наша нова балетска премијера – „Бајадера”, чију премијеру жељно очекујемо у мају, у поставци Габријеле Комлеве, легенде Маријинског (Киров) театра. Није то, додуше, део исте ове приче, већ једне шире, на тему културних веза са Русијом.

Народно позориште, подсетимо, већ је развило сарадњу са театрима у Шведској, Грчкој, Египту, са онима из земаља у окружењу. Са Каирском опером улази се у копродукцију – за обе сцене Вердијевог „Симона Боканегру” режираће Дејан Миладиновић. Нама у госте долази поново славни оскаровац Јиржи Менцел да у Опери режира познати наслов „Заљубљен у три наранџе” Сергеја Прокофјева. Поменимо и неке важне „унутрашње” сарадње, са уметничким академијама, или са РТС-ом око нових директних ТВ преноса њихових премијера.

Прилично је ведрине у речима Божидара Ђуровића, а колико ће је бити и на најважнијем месту, позорници, у периоду који долази? – упитали смо још управника.

– Репертоар и сарадници о којима сам говорио само су део једне осмишљене уметничке визије која природно изискује одређено време, али може да барем наговести нашу основну идеју да квалитетом досегнемо ниво по коме ће наш Национални театар бити препознатљив не само у Београду.

М. Шеховић

--------------------------------------

Златна рука Бојана Ступице

Није мало оних који музеју хоће да поклоне заоставштину своје родбине. Од Мире Ступице, која је отворила музеј, добили смо неке значајне поклоне. О сваком је понешто рекла, а посебно је занимљива њена „прича о Бојановој руци”. Кад је умро Ступица, хтели су да одлију његову главу, а она им је рекла: „Одлијте његову руку. Та рука је градила позоришта, правила позоришне представе и мене водила кроз живот.”