Učitelj Rade iz Užica

Užice – Život ga svakojako okreće, a ipak osmeh sa lica ne skida učitelj iz Užica Rade Jezdić, najbolji prosvetni radnik u Srbiji u 2009. godini, kada je nagrađen Svetosavskom nagradom. Učitelj putnik, na točkovima svoje četvrt veka stare „honde“ (koja je pola miliona kilometara pregazila) i kad led planinske puteve okuje, neumoran kad desetine kilometara iz grada valja voziti do udaljenih seoskih škola. Dobitnik najviše prosvetarske nagrade koji je, sticajem okolnosti, potom ostao bez posla, da bi mu ovih dana stigla vest da je postao direktor seoske škole sa šest izdvojenih odeljenja, do koje će opet – starom „hondom“.

Javnost je Jezdića upoznala pre dve godine, kao učitelja entuzijastu u Alinom Potoku na Zlatiboru i laureata najvišeg prosvetarskog priznanja. Putovao je on svaki dan svojom „hondom“ iz Užica u to udaljeno selo (88 kilometara u oba pravca). Krene ranim jutrom iz grada na Đetinji, pa preko Zlatibora okrene uskim putevima do Alinog Potoka u dubinama zlatiborskim. Usput, u Rudinama, stavi u auto dvojicu svojih učenika, pa zajedno na nastavu. Kad su veliki smetovi ili „honda“ onemoća, učitelj mlađeg đaka u naručje, starijeg za ruku, pa peške do pet kilometara udaljene škole. A nije se ustručavao da uzme lopatu, kramp, mešalicu u ruke kad treba obnoviti školsku zgradu. Pre podne decu uči, po podne popravlja školske objekte i učestvuje u seoskim akcijama. I to sve bez stalnog zaposlenja, radeći na određeno vreme.

Na nevolju, prošlog leta dođe i tome kraj. Škola u Alinom Potoku zatvorena, na osnovu nove sistematizacije mreže seoskih škola, jer je ostala samo sa tri đaka. Učitelj Rade, otac troje srednjoškolaca (ni supruga mu ne radi), ostao je i bez tog zaposlenja na određeno. Po prirodi optimista, nije kukao. Svojevremeno bavio se muzikom, na klavijaturama svirao u restoranima, pa je skinuo prašinu s instrumenata i opet zasvirao. A počeo je da radi i po građevinama, zidao, fizikalisao, ništa mu nije bilo teško.

– Trebalo je izdržavati porodicu, niko me tada nije pitao za Svetosavsku nagradu. Poslove, eto, nisam odbijao, a stizao sam da, bez dinara u džepu, autostopom, dolazim na Taru gde sam, kao predsednik „Tara ekosistema“, volonterski radio na uređenju Zaovinskog jezera – kazuje za naš list Rade.

Ipak, u Ministarstvu prosvete nisu zaboravili učitelja entuzijastu. Zvali su ga nedavno i obećali da će uskoro biti posla za njega, zaslužio je.

– I zaista, održali su reč. Bio je konkurs za direktora škole u Rogačici kod Bajine Bašte, koja uz matično ima šest izdvojenih odeljenja u selima rasutim po pobrđima oko Drine. Konkurisao sam i prekjuče su me obavestili da sam primljen na direktorsko mesto. Radujem se, naravno, i obećavam da ću i tamo sebe iskazati kao neimara. Za platu ne pitam, samo neka se radi i stvara. Pun sam entuzijazma, ne bojim se izazova, putovaću svakodnevno od 80 do 100 kilometara, a radiću za dobro tih sela. Meni je uvek najlakše ono što je drugima najteže – veli naš sagovornik, uveren da će stara crvena „honda“ i ovog puta izdržati teško prohodne planinske puteve.

Branko Pejović