Учитељ Раде из Ужица

Ужице – Живот га свакојако окреће, а ипак осмех са лица не скида учитељ из Ужица Раде Јездић, најбољи просветни радник у Србији у 2009. години, када је награђен Светосавском наградом. Учитељ путник, на точковима своје четврт века старе „хонде“ (која је пола милиона километара прегазила) и кад лед планинске путеве окује, неуморан кад десетине километара из града ваља возити до удаљених сеоских школа. Добитник највише просветарске награде који је, стицајем околности, потом остао без посла, да би му ових дана стигла вест да је постао директор сеоске школе са шест издвојених одељења, до које ће опет – старом „хондом“.

Јавност је Јездића упознала пре две године, као учитеља ентузијасту у Алином Потоку на Златибору и лауреата највишег просветарског признања. Путовао је он сваки дан својом „хондом“ из Ужица у то удаљено село (88 километара у оба правца). Крене раним јутром из града на Ђетињи, па преко Златибора окрене уским путевима до Алиног Потока у дубинама златиборским. Успут, у Рудинама, стави у ауто двојицу својих ученика, па заједно на наставу. Кад су велики сметови или „хонда“ онемоћа, учитељ млађег ђака у наручје, старијег за руку, па пешке до пет километара удаљене школе. А није се устручавао да узме лопату, крамп, мешалицу у руке кад треба обновити школску зграду. Пре подне децу учи, по подне поправља школске објекте и учествује у сеоским акцијама. И то све без сталног запослења, радећи на одређено време.

На невољу, прошлог лета дође и томе крај. Школа у Алином Потоку затворена, на основу нове систематизације мреже сеоских школа, јер је остала само са три ђака. Учитељ Раде, отац троје средњошколаца (ни супруга му не ради), остао је и без тог запослења на одређено. По природи оптимиста, није кукао. Својевремено бавио се музиком, на клавијатурама свирао у ресторанима, па је скинуо прашину с инструмената и опет засвирао. А почео је да ради и по грађевинама, зидао, физикалисао, ништа му није било тешко.

– Требало је издржавати породицу, нико ме тада није питао за Светосавску награду. Послове, ето, нисам одбијао, а стизао сам да, без динара у џепу, аутостопом, долазим на Тару где сам, као председник „Тара екосистема“, волонтерски радио на уређењу Заовинског језера – казује за наш лист Раде.

Ипак, у Министарству просвете нису заборавили учитеља ентузијасту. Звали су га недавно и обећали да ће ускоро бити посла за њега, заслужио је.

– И заиста, одржали су реч. Био је конкурс за директора школе у Рогачици код Бајине Баште, која уз матично има шест издвојених одељења у селима расутим по побрђима око Дрине. Конкурисао сам и прекјуче су ме обавестили да сам примљен на директорско место. Радујем се, наравно, и обећавам да ћу и тамо себе исказати као неимара. За плату не питам, само нека се ради и ствара. Пун сам ентузијазма, не бојим се изазова, путоваћу свакодневно од 80 до 100 километара, а радићу за добро тих села. Мени је увек најлакше оно што је другима најтеже – вели наш саговорник, уверен да ће стара црвена „хонда“ и овог пута издржати тешко проходне планинске путеве.

Бранко Пејовић