Violeta iz metroa

Na sceni Madlenijanuma premijerno je izvedena obnova Verdijeve „Travijate”, sa onom prvobitnom podelom (2006) kojom je dominirala odlična Olga Malević-Đorđević. Scenskim rešenjem, orkestar, kojim je rukovodio Stanko Jovanović, smešten je u dno scene, iza poluprovidnog paravana. Tako je postignuta akustička slika sa glasovima pevača u prvom planu, mada ponekad na štetu izražajnosti orkestarskih deonica. Ipak, muzička realizacija „Travijate” bila je odlična i sigurna. Pevači su dobro pripremili uloge, dikcija je bila korektna i svedočila je o uloženom trudu.

Olga Malević-Đorđević je prikazala izražajni glas, prijatne boje i jasnih visina, kao i sposobnost da muzički inteligentno i intonativno sigurno modeluje ovu tešku i ulogu. U nekim trenucima nedostajalo joj je malo hrabrosti da osvoji koloraturni opseg, tj. da dosegne najviše tonove – što u bravuroznim segmentima ovaj lik zahteva. Međutim, njeni nastupi sa muškim protagonistima u drugom činu i u završnici opere bili su afektivno i pevački odlično izvajani. Recimo još da je Saša Štulić, kao Alfred, disciplinovano i požrtvovano izveo svoju ulogu, dok je Miša Jovanović scenskom pojavom oblikovao odlučnog, nepopustljivog Žermona, iako je na vokalnom nivou njegov glas bio preglomazan za lirska senčenja ovog jakog operskog lika.

Pred gledaocima je „Travijata” izmeštena iz Pariza 19. veka u bilo koji savremeni (vele)grad. Ovakvo čitanja omogućava činjenica da je i u trenutku nastanka to bila opera o „savremenom životu”, što je odstupalo od operske dogme tog doba, po kojoj su dešavanja smeštana u vremenski udaljeni milje. Ovaj strukturalni realizam „Travijate” omogućava režiserima da je lakše, nego neke druge opere, prevedu u savremeni kontekst. Ova u Madlenijanumu, postavka poznatog ruskog reditelja Jurija Aleksandrova, jedna je od radikalnijih, jer se bazira na profanizaciji uzora. Nema više glamurozne Travijate kakvu očekujemo – kurtizane za kojom žudi ceo Pariz. Pred očima publike je jedan sasvim običan grad i žena koja svoj hleb zarađuje na ulici, pored ulaza u metro. Od tog trenutka svi ikonički momenti opere su iznevereni i izmešteni. Iako je ovakvo čitanje tranzicijski savremeno, ono, ipak, stvara određene probleme na nivou narativne kohezije dela.

Primećuje se, takođe, da je u pojedinim trenucima ovakvo viđenje opere bilo nekompatibilno sa muzikom. Drugim rečima, Verdijeve melodije i njegov afektivni uzmah na tren razoružavaju slušaoce nezavisno od dešavanja ne sceni. Svestan toga, reditelj Aleksandrov narušava tu vezu između publike i protagonista, uvodeći višak telesnog pokreta, razbijajući „čaroliju” smehom i zvucima koji ne pripadaju partituri. Na kraju sve što ostaje od Violetinog lika jeste radikalizacija Verdijeve intuicije da svi muški likovi emotivno, fizički i simbolički iskorišćavaju ovu nesrećnu „posrnulu ženu”: to je dvočasovni prikaz njenog poniženja i nemoći pred onima koji drže konce u svojim rukama – bili oni na sceni, bili iza nje.

Ksenija Stevanović