Egipat između Rusije i SAD

Oko 45.000 turista iz Rusije zaglavljeno je ovih dana u pobunom zahvaćenom Egiptu. Njihov prevremeni ali bezbedan povratak kućama, prema procenama, koštaće ruske tur-operatore dobrih 16 miliona američkih dolara! Koliki će u ovom slučaju biti ukupan gubitak – kako po Rusiju, tako i po Egipat – za sada je teško izračunati. Barem dok traju neredi koji svakodnevno dobijaju na žestini, i u kojima učestvuje sve više Egipćana. A posetioci iz hladnih ruskih krajeva čine čak 12 procenata od svih turista koji godišnje posećuju zemlju faraona

Ali nisu samo turisti počeli da pakuju kofere i čekiraju karte za povratak kućama. Slično čine i predstavnici poslovnih kompanija (računa se da u Egiptu radi najmanje 30.000 Rusa) koje ovde imaju svoje ispostave. Kako se saznaje, zaposlenima u naftnoj kompaniji „Lukoil“, kao i njihovim zemljacima iz privatne firme za proizvodnju gasa „Novatek“, takođe je naređeno da se upute ka aerodromima, lukama…

I dok milioni Egipćana pokušavaju da se izvuku iz vrzinog kola u koje ih je uvalila tridesetogodišnja vladavina Hosnija Mubaraka, svet na njihove muke gleda iz drugog ugla, tačnije, iz ugla sopstvenih interesa. A u zemlji u kojoj sunce obasjava piramide tokom svih 12 godišnjih meseci, interese imaju mnogi. Ti interesi se u mnogim oblastima sukobljavaju, a retko gde su komplementarni. Tu i nastaju problemi.

Kako u nedeljnom analitičkom internet magazinu „Afrika prebrif“ piše kolumnista Sedrik Muhamed, ozbiljna analiza egipatske ekonomije na svetlo dana je iznela pomalo neočekivanu činjenicu, da je ista duboko i čvrsto povezana sa ekonomijom – Rusije. Zapadna sredstva informisanja, čak i ona koja se bave finansijskim pitanjima, ispustila su tu činjenicu iz vida. Pa čak i kada je reč o prihodima od turizma, koje Egiptu omogućuje upravo ogroman priliv gostiju iz najveće zemlje na svetu.

                                                                                  Karikatura Novica Kocić

Autor, takođe, navodi i primer nedavnog pokušaja egipatskog telekomunikacionog džina „Orasko telekoma“ da udruži snage sa nekim drugim velikim operaterom iz inostranstva. Ispostavilo se da je, od svih ponuda koje su stizale sa raznih strana – od južnoafričkog MTN-a do francuskog „Frans telekoma“ – najprihvatljivija ona koju je izneo – ruski „Vimpelkom“.

Dogovor o rusko-egipatskoj telekomunikacionoj saradnji, najavljen još 4. oktobra prošle godine, trebalo je da označi i početak stvaranja pete u svetu po snazi kompanije iz oblasti telefonije. Uzburkane strasti na ulicama Kaira odložile su konačni stisak ruke šefova „Oraska“ i „Vimpelkoma“. Naravno, ukoliko se ne desi nešto što će ceo posao baciti u vetar.

A to bi, objektivno, moglo lako da se desi. Podsetimo, Rusija je sa Irakom u avgustu 2002. sklopila ugovor o ekonomskoj saradnji „težak“ 40 milijardi dolara! Sve je palo u vodu posle invazije SAD na Irak 2003, inicirane, kako se kasnije ispostavilo, lažnim izveštajima američkih obaveštajnih agencija.

Jednako tako, Rusija bi mogla štošta da izgubi i u Egiptu.

Sa druge strane, Amerikanci ne stoje baš najbolje u ovom delu sveta, izraelsko-palestinski mirovni proces vuče se godinama, a Vašington sve više iskazuje nemoć u ubeđivanju dve strane da okončaju neprijateljstva. To ostavlja traga i na drugim tačkama u regionu.

Nije tajna da su SAD do sada podržavale vladavinu Mubaraka. Demokratija koju je on sprovodio decenijama, odgovarala im je. Podržavali su je finansijski, politički... Ali, ta demokratija više ne odgovara Vašingtonu. Mubarak je, verovatno toga i sam nesvestan, preko noći postao – diktator. Stvari se menjaju, munjevito.

Uzbuna na ulicama Kaira i drugih egipatskih gradova previše liči na prethodne bune u nekim drugim državama, pa i našim balkanskim, koje su vođene pod američkom dirigentskom palicom. Isticanje Mohameda el Baradeija, bivšeg prvog čoveka Međunarodne agencije za kontrolu nuklearne tehnologije i čoveka koji odavno važi za američkog privrženika, kao najprihvatljivijeg naslednika Mubaraka, takođe nedvosmisleno ukazuje na ambicije Vašingtona. A upravo taj momenat mogao bi, kao kontraakciju viđenu u mnogo primera do sada, na površinu da iznedri ljude koji nisu naklonjeni prekookeanskom partneru. Misli se, pre svega, na one islamske lidere koji spadaju u kategoriju „tvrđih“.

Ukratko, eventualni fijasko politike SAD u Egiptu bio bi veliki poraz i američke ukupne politike u ovom delu sveta. A to u Vašingtonu sebi nikako ne smeju da dozvole. Ali, bitku ne žele da izgube ni Rusi. Ono što trenutno imaju u zemlji faraona odlučni su da zadrže. Pa čak i nešto dodatno da zarade.

Ukoliko kairska ulica bude o tome odlučivala, na gubitku će biti svi. A pre svega – sami Egipćani.