Tesla pobedio Arkana

U poslednjih deset godina poimanje života mladih poprilično se promenilo. Prema najnovijem istraživanju, omladini u Srbiji estradne ličnosti više nisu najveći idoli, pošto su ih potisnuli sportisti, veliki naučnici i istraživači, istorijske ličnosti, ali i sveštenici.

Istraživanje, koje je finansirao Fond za otvoreno društvo, pokazalo je da su za gotovo 40 odsto ispitanika najveći uzori sportisti, poput Novaka Đokovića, Vlade Divca, Nemanje Vidića, Milorada Čavića, Jelene Janković, Ane Ivanović, Aleksandra Đorđevića, rekla je Dragana Dulić, koordinatorka projekta.
Gotovo 28 odsto ispitanika je kao svoje uzore navelo velike naučnike i istraživače – Nikolu Teslu, Alberta Ajnštajna, Milutina Milankovića i Mihajla Pupina, dok se petina njih divi istorijskim ličnostima, među kojima prednjače Josip Broz Tito, vožd Karađorđe, Mahatma Gandi, Zoran Đinđić, knez Miloš, car Dušan, Nelson Mandela, Martin Luter King, knez Lazar. Istraživanje je obavljeno prošle godine na uzorku od oko 1. 500 mladih širom Srbije, uzrasta od 15 do 29 godina.

Za blizu 15 odsto mladih najveći uzori su sveštena lica: patrijarh Pavle, Sveti Sava, aktuelni patrijarh srpski Irinej, Amfilohije Radović, Nikolaj Velimirović, dok su za 14,25 procenata ispitanika omiljeni političari Zoran Đinđić, Boris Tadić, Josip Broz Tito, Vladimir Putin i Barak Obama.

Gotovo 11 odsto mladih obožava heroje poslednjih ratova: Ratka Mladića, Željka Ražnatovića Arkana, Radovana Karadžića, Nebojšu Pavkovića, Milana Tepića, dok su ličnosti sa estrade uzori za nešto manje od deset odsto ispitanika i njima su idoli Svetlana Ražnatović, Seka Aleksić, Đorđe Balašević, Jelena Karleuša, Zdravko Čolić, Lepa Brena, tek svaki dvadeseti ispitanik izabrao je neke druge uzore, najčešće roditelje, nastavnike, književnike i druge umetnike.

Sociolog Zoran Gavrilović direktor Biroa za društvena istraživanja ima svoj komentar na ovo istraživanje.

– Teško je analizirati vrednosne orijentacije mladih samo na osnovu jednog indikatora – stav prema uzorima, mada poredeći vrednosti tog pokazatelja kroz vreme dolazimo do zaključka da su dominantne kriminalno-koruptivne vrednosti iz devedesetih manje prisutne, kao i da je došlo do promene idola – objašnjava ovaj sociolog.

Nacionalizacija uzora

Kakvi su novi idoli?

– Interesantno bi bilo istražiti zašto mladi biraju Nikolu Teslu ili Mihajla Pupina. Da li zato što su Srbi i simbolizuju seobu mladih i obrazovanih u svet u kojem postižu ono što ne mogu ovde, ili zato što se radi o Srbima koji su dali veliki doprinos razvoju nauke u tehnike na svetskom nivou, ili se radi o visokoj oceni njihovog naučnog rada – pita se Gavrilović.
Po njegovom mišljenju slično pitanje se može postaviti i za sportiste koji su prema pomenutom istraživanju zauzeli visoko mesto. Da li je u pitanju izbor iza koga stoji pozitivan stav o promociji Srbije u svetu, ili se pak radi o izboru iza kojeg stoji težnja da se kroz sport kao kanal socio-ekonomske pokretljivosti dođe do boljeg materijalnog položaja u državi gde je trgovina decom-sportistima postala značajna privredna grana koja „posluje” vrlo često na ivici zakona.
– Ono što, ipak, treba da brine jeste svojevrsna „nacionalizacija uzora”, jer među izabranim idolima dominiraju pojedinci iz  nacionalnog miljea, što je posledica života u izolovanom društvu – smatra ovaj istraživač iz Biroa za društvena istraživanja.

Profesor Filozofskog fakulteta Vladimir Vuletić ocenjuje da se vrednosti polako stabilizuju, ma koliko kriza ne govori tome u prilog. Raniji uzori mladima bili su ljudi koji su do novca, uspeha i moći došli preko noći. A današnji idoli, bilo da su sportisti, naučnici ili umetnici, uspeh su postigli kontinuiranim radom i odricanjem. Oni šalju poruku da „nema hleba bez motike”, kaže profesor.

O uticaju na sistem vrednosti koji će omladina usvojiti veliki uticaj imaju mediji.

– Ako im puštamo „Farmu” i slične rijaliti programe, gde se primitivizam i bezobrazluk nagrađuju popularnošću, društvo nema pravo da se žali na model ponašanja mladih. Ako je ono što im pričamo i ono što radimo u raskoraku, neće imati poverenja u odrasle i neće ih uzimati kao uzore – zaključuje profesorka Filozofskog fakulteta Ana Pešikan.

Slobodno vreme uz kompjuter

Zanimljivo istraživanje o društvenim aktivnostima mladih i njihovim potrebama uradila je Isidora Jarić, profesorka Filozofskog fakulteta. Istraživači su anketirali omladinu Kancelarije za mlade u Obrenovcu. Jedan od zadataka je bio istraživanje o potrebama mladih. Istraživači su došli do zanimljivih podataka. Oko 83 odsto anketiranih nije nikada učestvovalo u nekim društvenim aktivnostima, 35 odsto izjavljuje da nisu ni zainteresovani da budu na bilo koji način društveno aktivni. Ova Kancelarija aktivno radi na uključivanje mladih u rešavanju konkretnih problema, koje sami ističu u gradu kao najveće poput: nezaposlenosti, narkomanije, kriminala i tako dalje. Zanimljivo je da slobodno vreme provode, uglavnom, uz kompjuter, 40 odsto, na sedeljkama i žurkama 69 odsto, u kafićima 24 odsto, samo 10 odsto posećuje kulturne događaje.

Ovu pasivnost mladih treba sagledati u kontekstu društvene situacije koja glasi da su mladi ljudi obeshrabreni mnogim preživljenim preprekama, jer i u organizacijama mladih i za mlade nemaju pristup donošenju odluka.

Jarić ističe da su se pojavile nove forme udruživanja, poput Šapca i Obrenovca koje okupljaju mlade gimnazijalce i srednjoškolce spremne da se odupru ustaljenom načinu života, postavljajući sebi pitanje šta bi mogli učiniti da se stanje promeni i stvore bolji uslovi, pre svega, u kulturi i obrazovanju za smisleniji život.

Proučavajući Nacionalnu strategiju za mlade u 21. veku njen cilj je da mladi postanu aktivni i ravnopravni učesnici u svim oblastima društvenog života i da imaju jednaka prava i mogućnost za puni razvoj svojih potencijala.

-----------------------------------------------------------------------

Nema više buntovnika iz šezdeset osme

Nema više buntovnika iz 68. godine, koji su se uporno borili protiv učmalog sveta njihovih roditelja, piše u studiji koju je sačinio Institut „Rajngold“ za istraživanje tržišta, o aktuelnoj slici mladih između 18 i 24 godine. „Omladina brzim koracima grabi ka svojim ciljevima. Obrazovanje, karijera i dobra plata veoma su bitni. Mala kuća sa baštom ili svoj stan – vrlo rado. U svim tim predstavama uočavamo neku malograđanštinu. Razlog za to leži u strahu mlade generacije, kaže psiholog Stefan Grinevald, jedan od autora nedavnog istraživanja.

„Strah od propasti je postao najbitniji osećaj kod mladih”, zaključio je Grinevald. Posle generacije „opuštena ravnodušnost” iz 1994. godine, koja je sve relativizovala, koja se smejala roditeljima i njihovim ideologijama i generacije „milovanje” iz 2002, koja je posle terorističkih napada 2001. tražila spas u socijalnim grupacijama, sledi generacija „malograđana”. Ova generacija se prilagođava, prikazuje se kao fleksibilna i odgovorna, da ne bi propala.

Čak i mladi iz takozvanih „porodica koje funkcionišu“ bune se zbog nedovoljnog prisustva oca. To kod mladih stvara bes iako nisu sigurni prema kome taj bes osećaju. Ne postoji jasan neprijatelj. Roditelji su drugari, koji se i sami ne snalaze u životnim okolnostima. Za mlade ni političari koji bespomoćno agituju nisu glavni krivci. „Upravo zato mladi nakupljeni bes često usmeravaju prema sebi samima”, kaže Grinevald. Mnogi pričaju o „razuzdanom vremenu kada su bili tinejdžeri” sa samouništavajućim postupcima kao što su besomučno napijanje, droga, kriminal i povređivanje samoga sebe.

Iz straha od neuspeha, mladi već u srednjoj školi bez mere i odabira sakupljaju čitav arsenal veština: prakse, stranih jezika, dodatnih kvalifikacija. Odabir se u ovom slučaju ne veže za interesovanje ili ljubav prema nečemu, u pitanju je logika „bezbrižnosti u svakom pogledu“. Najnovije istraživanje pokazuje da mladi nemaju jasnu sliku o tome šta žele i šta bi hteli da budu. Četrdeset odsto ispitanika su bili mladi koji još pohađaju školu, 30 odsto zaposlenih, 20 odsto radnika i 10 odsto studenata.

Iz straha da ih gubitnici ne povuku za sobom u propast, pobednici se odvajaju. Gubitnicima se prebacuje da su „luzeri”, „jadni”, raširena je praksa da se oni mrze i proganjaju, čak i od strane mladih koji sebe smatraju solidarnim i levo nastrojenim. „Gubitnici sebe treba da krive zbog svoje sudbine”, smatraju „pobednici”  koji na taj način gaje svoju iluziju da će, ako ne prave iste greške, bolje proći u životu. „Međutim, to nije istina”, kaže Grinevald. „Svako danas može da izgubi, nezavisno od obrazovanja i vrednoće. Potrebno je samo da firma proglasi bankrot.”

---------------------------------------------------

Osuđeni na roditeljski dom

Mladi Italijani su oduvek kasno napuštali roditeljski dom, zbog čega su često ismevani kao „bambočini” (velike bebe), ali danas razlog za to više nisu komoditet ili ljubav prema maminoj kuhinji, već nemogućnost da sami izdržavaju porodicu.

Gotovo jedna trećina ljudi u ranim tridesetim još živi sa roditeljima, a ta cifra je utrostručena od 1983. godine.

Tih godina je o Italijanima kružio sledeći vic: „Kad u Americi dete posle fakulteta ostane da živi sa roditeljima, svi pitaju šta nije u redu sa detetom. U Italiji, kada dete napusti roditeljski dom svi pitaju šta nije u redu sa roditeljima?”

Ovaj vic danas zvuči gorko, jer deca zapravo nemaju izbora. Mladima u Italiji već duže vreme nije lako da nađu stalan posao, a ekonomska kriza je dodatno smanjila broj radnih mesta koja su im na raspolaganju.

Za ono malo raspoloživih mesta u javnom sektoru potrebne su veze, dok poslovni svet mladima nudi samo kratkoročne ugovore, kako bi se zaobišli strogi zakoni o radu, prenosi Rojters.

Posle snažne recesije 2008-2010, gotovo 60 odsto mladih od 18 do 34 godine živi sa roditeljima, u odnosu na 49 odsto 1983, objavio je nacionalni Zavod za statistiku „Istat”.

Prema istraživanju „Istata”, želja da ostanu sa roditeljima je tek na trećem mestu među razlozima ostanka kod kuće posle finansijskih i razloga školovanja. Nasuprot tome, procenat mladih koji bi želeli da napuste dom 2003. godine je iznosio 45,1 odsto, a 2009. je porastao na 51,9 odsto.

Međutim, mladim ljudima je isuviše riskantno da na sebe preuzmu obavezu plaćanja mesečnog najma ili kredita za stan, budući da većina njih i kada radi, nema stalno zaposlenje. Sociolog Kjara Saračeno kaže da je taj trend zabrinjavajući za budućnost Italije jer mlađa generacija stiže na tržište rada kasno, živi s neizvesnošću gubitka posla, zasniva porodicu kasnije i ima manje šansi da razvije veštine i znanja. Prema podacima „Istata”, tokom 2010. godine Italijani između 18 i 29 godina činili su 79 odsto onih koji su izgubili posao. Stopa zapošljavanja u toj starosnoj grupi opala je na 44 odsto.

Tome treba dodati i činjenicu da za razliku od zemalja poput SAD i Velike Britanije, koje imaju lidere u četrdesetim godinama, u italijanskoj politici i biznisu dominiraju stari. Vodeći italijanski političari poput Silvija Berluskonija i Umberta Bosija imaju oko 70 godina, a njihovi pojedini „mlađi” rivali, poput Đanfranka Finija su u kasnim pedesetim.