Oči u oči sa Marinom

Čak i posle deset meseci od okončanja performansa Marine Abramović u njujorškom Muzeju moderne umetnosti (14.mart –31. maj, 2010), američka štampa ne prestaje da piše o tom kulturnom događaju godine. Podvlačim događaju, jer Marinin nastup prevazilazi utvrđene principe još uvek važeće estetike umetnosti, zbog čega nije lako odrediti pravi smisao i dejstvo njenog performansa u kome je punih 736 časova sedela na stolici po sedam (petkom deset!) sati dnevno, zureći u 1.565 pari očiju! Na kraju, iako fizički iznurena, Marina je izjavila da se oseća „preobražena, jer su moje oči postale otvorena vrata koja vode pravo u dušu”.

Ishitreno tvrđenje da je u pitanju puki egzibicionizam i želja za slavom posledica je misaone površnosti i odbojnosti prema novim vidovima savremenog (nekonvencionalnog) javnog komuniciranja. Odlučna u nastojanju da ukroti sopstveni ego putem javnog testiranja izdržljivosti svoga fizikuma, Marina je radikalno odbacila (malo)građanske obzire, uključujući neprikosnovenu intimnost seksualnog akta. U performansu naslovljenom „Pet lakih stvari” (njujorški Gugenhajm muzej, 2005) tokom sedam uzastopnih večeri ona je po sedam časova izlagala svoje telo „fizičkim iskušenjima” (samobičevanje, ležanje na ledu, goloruko smrskavanje staklenih čaša, urezivanje petokrake zvezde na stomak, masturbiranje sa odgovarajućim fiziološkim reakcijama). Način na koji se Marina predavala „stvarima” do te mere je opsenuo gledaoce da su i masturbaciju percipirali kao „bezobzirno testiranje sopstvenog seksualnim potencijala”, kao što je istakao jedan kritičar. Na predstavi koju sam gledao prisutni su Marinine „stvari” prihvatili kao psihofizički ritual, nagradivši je dugotrajnim aplauzom (od deset do petnaest minuta). Iako sam video samo tri njena performansa (od oko 50 izvedenih tokom četiri decenije), a ostale gledao na monitoru, zaključio sam da je Marinina izjava „Nikad ništane izigravam ni u životu, niti u javnim nastupima” – nepatvorena.

U performansu „Umetnik je prisutan” (koji, kako je sama objasnila, „može da znači mnoge stvari istovremeno”) Marina se perceptivno suočavala sa pojedincima kako bi što dublje prodrla u njihovu psihu i podstakla ih na razmišljanje o smislu ljudske egzistencije. U tom cilju, posle mesec dana, uklonila je mali drveni sto ispred sebe da bi se što više približila osobi sa kojom je vodila psihoemotivni megdan. Budući da je radijus obostrane fiksacije bio sužen, promenom dugačkih haljina (plave u martu, crvene u aprilu, bele u maju) Marina je pokušala da i odećom doprinese asocijativnom dejstvu spektakla, prepuštajući pojedincima da formulišu sopstvene interpretacije. Iako prevashodno fizički, njeni javni nastupi su koncipirani sa namerom da ukažu na fenomen efemernosti ljudskog postojanja u vremenu i prostoru, ko i na značaj upornosti/hrabrosti u sprovođenju individualnih zamisli. Tokom performansa „Kuća sa pogledom na more” (njujorška Sin Keli galerija, 2002) Marina je dvanaest dana provela u improvizovanom trosobnom apartmanu (sa otvorenim četvrtim zidom) ponašajući se kao da je sama samcita, obavljajući svakodnevne radnje (uključujući korišćenje tuša i toaleta), konzumirajući isključivo destilisanu vodu. Ubitačnu monotoniju usamljenosti narušavali su povremeni zvuci proizvedeni Marininim kretanjem i ujednačeni otkucaji metronoma. Očekivanje pojedinih gledalaca da će Marina, barem na kraju, izvesti neku šokantnu „stvar” izjalovilo se, posebno kod onih koji su ceo dan proveli u galeriji nadajući se da će ih Marina ipak zadovoljiti. Njihovo razočarenje moglo je da iskupi jedino razmišljanje o onome što su doživeli tokom iščekivanja, ukoliko su razmišljanju skloni.

Upornost, izdržljivost i bezobzirnost Marininih performansa dovodi njen fizički kapacitet do granice izdržljivosti, pred publikom i bez nje, kao kada je prepešačila polovinu Velikog kineskog zida da bi se na sredini sastala sa svojim tadašnjim partnerom (Ulajem) koji je krenuo sa suprotnog kraja; ili kada je, naslonjena na zid, satima mirno stajala grudima dotičući vrh napete strele čiji je luk držao Ulaj, reskirajući da i najmanjim nepredviđenim pokretom strelu odapne pravo u Marinino srce. Tokom performansa u Muzeju moderne umetnosti, Marina je tri meseca živela poput himalajskog monaha, održavajući kontakt jedino sa lekarem, kuvarem i asistentima, uz strogu vegetarijansku ishranu i obavljanje propisanih fizičkih vežbi, kako bi mogla nepomično da sedi po sedam (petkom deset!) časova dnevno; vodu je pila jedino noću (svakih 45 minuta, isto toliko puta se oslobađala mokraće) zbog čega je na kraju bila lakša za 16 kilograma, a pretpostavlja se da joj je i vid znatno oslabio. Kao što je izjavila, sve to Marinu nije mnogo zabrinulo: „Na kraju sam se osećala psihički preobražena, a to je najvažnije.” Nema sumnje, našu najslavniju zemljakinju razdire neodoljiv nagon da javno testira svoj fizikum i svoju psihu, što ona smatra umetnošću, a mnogi negiraju, čak ismevaju. Međutim, u vremenu kada se sve češće pojavljuju studije iz pera najuglednijih stručnjaka koji tvrde da je lepim umetnostima i tradicionalnoj estetici konačno odzvonilo, nema smisla pregoniti se o tome da li savremeni performans predstavlja „pravu” umetnost, ili je posredi cirkuska atrakcija. Uopšten zaključak je besmislen – neophodno je suditi o svakom slučaju ponaosob.

Marininom nastupu u Njujorku prisustvovao sam dva puta, izbegavši da se neposredno suočim sa njom (iako sam kao nekadašnji saradnik muzeja mogao ranije da uđem u zgradu i zauzmem prvo mesto u redu). Zanimalo me je da posmatram ne samo one koji su sedeli ispred Marine, nego i one koji su ih gledali sa strane. U celini, prizor je delovao poput bizaranog obreda u kome Marina, kao „telesni medijum”, pokušava da ukloni mehaničku barijeru između sebe i svog suočitelja. Po završetku čitavog performansa, izjavila je da nije pretpostavljala „da će se ljudi do te mere unositi u seansu, i da će toliko pojedinaca briznuti u plač… na publiku se obično gleda kao na grupu/gomilu, dok je moja namera bila da uspostavim individualan kontakt na principu jedan prema jedan”. Da bi to postigla, trajanje pojedinačnih seansi nije bilo ograničeno (jedna osoba je odsedala punih sedam sati, dve po šest, a veliki broj četiri i tri sata). Većina nije mogla da istraje u suzdržavanju fizioloških potreba, a nekoliko osoba se skoro onesvestilo.

U 65. godini, Marina je nedavno osnovala Institut za umetnički performans u Hadsonu nedaleko Njujorka „sa namerom da pomogne(m) ne samo mladim, nego i starijim umetnicima da ostvare dela produženog vremenskog trajanja, od šest do neograničenog broja časova, ne samo u oblasti performansa, nego i u muzici, operi, igri, videu, filmu i drugim medijima, „jer, kako život postaje sve brži, umetnost treba da deluje utoliko sporije”. Trenutno sprema performans u jednom madridskom pozorištu pod (izazovnim) naslovom „Život i smrt Marine Abramović” koji režira niko drugi do Robert Vilson, a u kome će se protagonistkinja poistovetiti sa likom svoje majke o kojoj nimalo laskavo ne govori („sa majkom sam imala mnogo problema, što se u meni uvrežilo kao užasan strah, prava noćna mora koje moram da se oslobodim”). Pitanje je kako će se Marina uključiti u predstavu kojoj prethode probe i fiksiranje mizanscena, čega se ona do sada klonila smatrajući da „umetnički performans ne podnosi probe niti bilo kakvo uvežbavanje, po čemu se i razlikuje od teatra”. Videćemo…

Praizvedba „Života i smrti Marine Abramović” biće izvedena na leto ove godine tokom festivala u Mančesteru – spektakl kao poručen za Bitef, čime bi se Marina odužila rodnom gradu, sem ukoliko, sakloni bože, ne odluči da na premijeri bukvalno osmisli naslov predstave. Verujem da je Marina spremna i na tako nešto, u kom slučaju bi premijera bila jedina izvedba.

Harvardov univerzitet, januara 2011.