Pesnik koji nije mogao ostati kod kuće

1.

U vrhove moderne srpske poezije (Pavlović, Popa, Raičković) nismo imali potrebe da diramo i da im svojim pesmama dosađujemo. U svome krugu neosimbolista imali smo pesnika Branka Miljkovića. Gotovo da nijednu svoju pesmu nisam odnosio uDelo, u Savremenik(neosimbolisti se nisu mešali u polemike modernista i realista, pa smo pesme objavljivali u časopisu jednih i drugih) a da je pre toga nisam recitovao ili pročitao Branku. Naš šef je bio filozof Dragan M. Jeremić, ali stvarni član broj jedan bio je pesnik Branko Miljković. Danas mi nezamislivo izgleda kako smo se između sebe voleli i poštovali. Bili smo jedna književna porodica: Branko Miljković, Dragan M. Jeremić, Božidar Timotijević, Žika Lazić, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, moja malenkost i naši prijatelji iz Zagreba, Kruševca i Bora: pesnici Zlatko Tomičić, Rajko Čukić i doktor Zvezdan Jović.

2.

Prvi jugoslovenski Festival poezije posle Drugog svetskog rata u organizaciji izdavačkog preduzeća Lukos iz Beograda i njihovog pesnika Slavka Mihalića (iz ove manifestacije su se kasnije razvile međunarodne Struške večeri poezije) u Ohridu i Strugi 1959. godine pamtim po učešću na njemu pesnika Branka Miljkovića. Pesnici su se na putu do Ohrida i Struge zadržavali na Autoputu „Bratstvo i jedinstvo” koji je bio u izgradnji i devojkama i mladićima govorili svoje stihove. Nisam bio u društvu sa Brankom, ali mi je po dolasku u Ohrid pročitao tek napisan stih na radnoj deonici posvećen omladini na izgradnji puta: Srećna mladost koja proći neće.

U Beogradu, po povratku iz Struge, na Terazijama, susret sa Brankom i Božidarom Šujicom pretvorio se u Miljkovićevo čitanje tek napisane Baladeposvećene ohridskim trubadurima. Pesmu nam je pročitao u obližnjoj poslastičarnici časteći nas burekom i jogurtom.

3.

A inspiraciju da napiše svoju sjajnu antologijsku pesmu BaladaBranko je dobio u Strugi, na brodu, na pesničkom izletu do manastira Sveti Naum. Na palubi broda pevali su ohridski trubaduri, a najveći pesnik moje generacije ih je pažljivo slušao, dok smo svi mi ostali bili zagledani u jezersku lepu vodu i u još lepšu igru riba u njoj. Divnim ohridskim starcima trubadurimaMiljković je i pre napisane pesme, njima posvećene, isplatio i honorar – davši im poslednji dinar iz svog džepa i ručni sat.

Pesnik Branko Miljković je mlad i, skoro da sam siguran, dobrovoljno napustio ovaj prevarantski svet. Udaljujući se od njega kakvog-takvog – „svet nestaje polako” – udaljavao se i od sebe. To osećanje da mu je bilo svega dosta, i života, ne dolazi mi samo dok čitam njegove pesme nego i iz naših jutarnjih razgovora u kući njegovoj i njegovih roditelja, čika Gliše i tetke Marije, u ulici Đorđa Kratovca 54, na Dušanovcu, u Beogradu. Brankova snaha, gospođa Anđa Miljković (njenom i Brankovog brata Dragiše sinu Goranu, svome sinovcu, Branko je napisao i posvetio odličnu pesmu) i danas se, verujem, seća mojih ranih dolazaka kod pesnika u sobu. Šta mi je Branko u tim našim neosimbolističkim susretima pričao, ostaće tajna, neotkrivena. Ja sam od Miljkovića u svemu manji pa i u tom poslednjem, završnom činu. Imam strah.

4.

Neugasli Branko Miljković gore

i život mu,

zaneti.

Ni na kraj mu pameti

da sleti,

da više ne leti –

oblak bremeniti!

Zemlja u neredu i haosu,

ali bez pometnje –

vidim ga dok se vraća iz svoje crne šetnje.

Pesnik koji nije mogao ostati kod kuće.

5.

Svi smo mi iz grupe neosimbolista zagazili duboko u osmu deceniju života, ali Branko Miljković je duže od nas živeo i živi, jer u ničemu nije oklevao. Ni u životu. Ni u poeziji. Ni u obrazovanju.