Amerika gubi arapski svet

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Bela kuća, Stejt department i Pentagon su podelili posao u nastojanjima da u kontaktima sa egipatskim vojnim vrhom isposluju brzi odlazak Hosnija Mubaraka i stvaranje prelazne vlade, koja bi sprovela neophodne reforme, sa krajnjim ciljem da se zemlja demokratski stabilizuje posle izbora do kraja ove godine.

Plan je, kako prenose američki mediji pozivajući se na neimenovane zvanične izbore i takođe anonimne arapske diplomate, da Mubarak odmah podnese ostavku, a da na njegovo mesto privremeno dođe nedavno (od Mubaraka) imenovani potpredsednik Omar Sulejman, uz podršku vojske, a pre svega moćnog ministra odbrane maršala Muhameda Tantavija. Posle toga bi bila sastavljena privremena vlada u kojoj bi bili predstavnici „širokog spektra” opozicionih grupa, uključujući tu i zabranjenu Muslimansku braću. Ta vlada bi odmah počela reviziju izbornog sistema, kako bi izbori održani u septembru bili slobodni i pošteni.

Sudeći, međutim, po onome što je Mubarak u četvrtak izjavio američkoj reporterki Kristijan Amanpur, njegovo povlačenje odmah ne dolazi u obzir, „jer bi u zemlji nastao haos”. Vojska pak još ne pokazuje spremnost da ga na povlačenje prinudi.

Prepreke za realizaciju američkog plana, pored političkih, i tehničke su: po egipatskom ustavu predsednika ne može da zameni potpredsednik, nego samo predsedavajući parlamenta. Koliko je, međutim, Americi stalo da bude akter u raspletu, svedoči to što je potpredsednik Džo Bajden telefonom razgovarao sa Sulejmanom, dok je sekretar za odbranu Robert Gejts već tri puta bio na telefonskoj vezi sa svojim kolegom u Kairu Tantavijem.

Izgleda, međutim, da je posle dva telefonska poziva iz Bele kuće prekinuta veza sa čovekom koji drži ključeve raspleta: Mubarakom. Obamin lični izaslanik Frenk Vizner je posle samo dva dana boravka u Kairu napustio Egipat, pošto je Mubarak odbio da ga ponovo primi.

U Kongresu je u međuvremenu počelo prikupljanje unutrašnjih političkih poena na račun jedne od najvećih spoljnopolitičkih kriza koju ima Amerika. Republikanski kongresmeni postavljaju pitanje – na koje još nisu dobili precizan odgovor – da li su i ovoga puta zatajile obaveštajne službe, koje troše ogromne pare, a pre svega CIA. Konkretno pitanje glasi kada je Obama obavešten da se u Egiptu sprema ovako nešto, odnosno da li je CIA predvidela ovakvu eksploziju gneva naroda.

Funkcionerka CIA Stefani Osulivan je objasnila da se „egipatska nestabilnost” prati već duže vreme, i da je bilo zaključeno da je vlada u Kairu u „nebranjivoj” situaciji, ali je i priznala da nisu znali „šta će biti okidač”.

Ovdašnji analitičari iz svega što se događa u poslednjih deset dana izvlače i jedan dalekosežan, po Vašington nimalo prijatan zaključak: da se stvara nova realnost u kojoj Amerika više nema prijatelja u arapskom svetu i da je, u za njene nacionalne interese izuzetno važnom delu sveta, izgubila ne samo moć da utiče na događaje, nego i moralni prestiž.

Na kairskim ulicama niko ne nosi barjake američke demokratije, ali i ne spaljuje zastave glavne sile sveta, što je u sličnim situacijama ranije bio čest prizor. Čini se da je dospeo račun za politiku koja je vođena decenijama u kojoj su interesi bili važniji od principa. Čak i obični ljudi znaju da je Mubarak imao podršku svih američkih predsednika, koji su žmurili pred autokratskom prirodom njegove vlasti, za račun nekih geopolitičkih dobitaka. Amerika zato u egipatskoj pobuni nije ni neprijatelj ni inspiracija.

Kakva će biti politička cena ovog razočaranja arapskih masa, ostaje da se vidi. To će svakako zavisiti od toga kakav će Egipat izaći iz sadašnjeg haosa.

„Vašington post” je u svojoj analizi predvideo tri moguća scenarija. Prvi je „iranski”: pobuna je počela kao građanski protest, ali će vlast na kraju preuzeti islamski fundamentalisti, oličeni u Muslimanskoj braći. Ali iranska paralela je manjkava u važnom detalju: u Egiptu nema nikoga ko bi preuzeo ulogu ajatolaha Homeinija.

Drugi, mnogo poželjniji, jeste „indonežanski” model. I u najmnogoljudnijoj muslimanskoj zemlji armija je čvrstom rukom vladala više od 30 godina, posle čega je usledila haotična tranzicija. Demokratija je na kraju ipak pustila korene, a Indonezija je ostala ključni partner SAD u jugoistočnoj Aziji.

Treći scenario, rumunski, nije nemoguć, ali se smatra najmanje verovatnim. Čaušesku je likvidiran, ali su stare strukture vlast uspele da zadrže i na izborima koji su usledili. Ali rumunski preobražaj je nadziran i od strane EU za čije članstvo se zemlja opredelila, čega u egipatskom slučaju nema.

Izgubi li Egipat, Amerika će se naći u poziciji supersile koja u regionu za prijatelje ima samo Izrael i nekoliko autokratskih arapskih vladara. Ako se to dogodi, to će biti proknjiženo i Obami: došavši na vlast, obećao je i Arapima mnogo promena, ali je veoma malo toga promenio.

Milan Mišić