Америка губи арапски свет

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Бела кућа, Стејт департмент и Пентагон су поделили посао у настојањима да у контактима са египатским војним врхом испослују брзи одлазак Хоснија Мубарака и стварање прелазне владе, која би спровела неопходне реформе, са крајњим циљем да се земља демократски стабилизује после избора до краја ове године.

План је, како преносе амерички медији позивајући се на неименоване званичне изборе и такође анонимне арапске дипломате, да Мубарак одмах поднесе оставку, а да на његово место привремено дође недавно (од Мубарака) именовани потпредседник Омар Сулејман, уз подршку војске, а пре свега моћног министра одбране маршала Мухамеда Тантавија. После тога би била састављена привремена влада у којој би били представници „широког спектра” опозиционих група, укључујући ту и забрањену Муслиманску браћу. Та влада би одмах почела ревизију изборног система, како би избори одржани у септембру били слободни и поштени.

Судећи, међутим, по ономе што је Мубарак у четвртак изјавио америчкој репортерки Кристијан Аманпур, његово повлачење одмах не долази у обзир, „јер би у земљи настао хаос”. Војска пак још не показује спремност да га на повлачење принуди.

Препреке за реализацију америчког плана, поред политичких, и техничке су: по египатском уставу председника не може да замени потпредседник, него само председавајући парламента. Колико је, међутим, Америци стало да буде актер у расплету, сведочи то што је потпредседник Џо Бајден телефоном разговарао са Сулејманом, док је секретар за одбрану Роберт Гејтс већ три пута био на телефонској вези са својим колегом у Каиру Тантавијем.

Изгледа, међутим, да је после два телефонска позива из Беле куће прекинута веза са човеком који држи кључеве расплета: Мубараком. Обамин лични изасланик Френк Визнер је после само два дана боравка у Каиру напустио Египат, пошто је Мубарак одбио да га поново прими.

У Конгресу је у међувремену почело прикупљање унутрашњих политичких поена на рачун једне од највећих спољнополитичких криза коју има Америка. Републикански конгресмени постављају питање – на које још нису добили прецизан одговор – да ли су и овога пута затајиле обавештајне службе, које троше огромне паре, а пре свега ЦИА. Конкретно питање гласи када је Обама обавештен да се у Египту спрема овако нешто, односно да ли је ЦИА предвидела овакву експлозију гнева народа.

Функционерка ЦИА Стефани Осуливан је објаснила да се „египатска нестабилност” прати већ дуже време, и да је било закључено да је влада у Каиру у „небрањивој” ситуацији, али је и признала да нису знали „шта ће бити окидач”.

Овдашњи аналитичари из свега што се догађа у последњих десет дана извлаче и један далекосежан, по Вашингтон нимало пријатан закључак: да се ствара нова реалност у којој Америка више нема пријатеља у арапском свету и да је, у за њене националне интересе изузетно важном делу света, изгубила не само моћ да утиче на догађаје, него и морални престиж.

На каирским улицама нико не носи барјаке америчке демократије, али и не спаљује заставе главне силе света, што је у сличним ситуацијама раније био чест призор. Чини се да је доспео рачун за политику која је вођена деценијама у којој су интереси били важнији од принципа. Чак и обични људи знају да је Мубарак имао подршку свих америчких председника, који су жмурили пред аутократском природом његове власти, за рачун неких геополитичких добитака. Америка зато у египатској побуни није ни непријатељ ни инспирација.

Каква ће бити политичка цена овог разочарања арапских маса, остаје да се види. То ће свакако зависити од тога какав ће Египат изаћи из садашњег хаоса.

„Вашингтон пост” је у својој анализи предвидео три могућа сценарија. Први је „ирански”: побуна је почела као грађански протест, али ће власт на крају преузети исламски фундаменталисти, оличени у Муслиманској браћи. Али иранска паралела је мањкава у важном детаљу: у Египту нема никога ко би преузео улогу ајатолаха Хомеинија.

Други, много пожељнији, јесте „индонежански” модел. И у најмногољуднијој муслиманској земљи армија је чврстом руком владала више од 30 година, после чега је уследила хаотична транзиција. Демократија је на крају ипак пустила корене, а Индонезија је остала кључни партнер САД у југоисточној Азији.

Трећи сценарио, румунски, није немогућ, али се сматра најмање вероватним. Чаушеску је ликвидиран, али су старе структуре власт успеле да задрже и на изборима који су уследили. Али румунски преображај је надзиран и од стране ЕУ за чије чланство се земља определила, чега у египатском случају нема.

Изгуби ли Египат, Америка ће се наћи у позицији суперсиле која у региону за пријатеље има само Израел и неколико аутократских арапских владара. Ако се то догоди, то ће бити прокњижено и Обами: дошавши на власт, обећао је и Арапима много промена, али је веома мало тога променио.

Милан Мишић