Zadužbina „Crnjanski” u sobici

Milo Lompar (1962), završio je Grupu za jugoslovenske i opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde predaje Srpsku književnost 18. i 19. veka i Kulturnu istoriju Srba. Autor je knjiga: „O završetku romana” (Smisao završetka u romanu „Druga knjiga Seoba” Miloša Crnjanskog), „Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića”, „Njegoš i moderna”, „Crnjanski i Mefistofel” (O skrivenoj figuri „Romana o Londonu”), „Apolonovi putokazi” (Eseji o Crnjanskom), „Moralistički fragmenti”, „Negde na granici filozofije i literature” (O književnoj hermeneutici Nikole Miloševića).

Prošle godine pojavile su se dve nove knjige Mila Lompara: „O tragičkom pesniku” (Njegoševe pesme), u izdanju „Albatros plusa”, i „Njegoševo pesništvo“, u 102. Kolu Srpske književne zadruge.

Predsednik je Zadužbine Miloša Crnjanskog.

Dva pisca privlače vašu posebnu pažnju: Njegoš i Crnjanski. Zašto baš oni?

Obojicu određuje lirska refleksija. To znači da nam njihova dela uprizoruju paletu klasičnih i modernih oblika metafizičkog iskustva. Osim toga, zatočnik sam staromodnog zahteva: da biste pokazali kakav ste naučnik, treba nešto valjano da priložite dugotrajnom razgovoru o klasicima. O Njegošu, ili Steriji, ili Kostiću, ili Andriću, ili Crnjanskom. Sada ispada da je najveća tajna jučerašnji roman, dok to što piše u „Gorskom vijencu” ili „Drugoj knjizi Seoba” odnekud svi znamo. Ova apsolutizacija sadašnjosti kod nas ima pojačan oblik, jer je praćena ideološkom svešću o evropeizaciji. Tako nastaju karikature.

Tri nagrađene knjige posvetili ste romanima Miloša Crnjanskog. U čemu je specifičnost njegovog romansijerskog postupka?

U romanima Crnjanskog uočavamo dva ravnopravno razvijena svojstva. Opisaću ih slikovito. Crnjanski poseduje u romanu jedno široko platno, jednu obuhvatnu viziju, u koracima njegovih junaka prepoznajete dubinu istorije i vremena, u pripovedanju osećate kako duh pripovesti suvereno vlada nad erudicijom. Ali, Crnjanski istovremeno ima izuzetnu sposobnost da u jednom jezičkom elementu, gotovo ikonografski, gotovo slikarski, preokrene strukturu velikog platna: to mu omogućava njegova jezička virtuoznost. Taj sklad minimalnog i maksimalnog i u umetničkom duhu i na nivou celokupnog opusa – čini ga neuporedivim.

Zadužbina Miloša Crnjanskog objavljuje kritičko izdanje ovog velikog pisca. Dokle se stiglo u ovom kapitalnom projektu?

Objavili smo 13 tomova. Tako smo 2008. godine objavili „Drame”, a 2010. „Embahade”. To iznosi oko 2.000 stranica osnovnog teksta, varijanata, skica, arhivskih nalaza. Honorar priređivača – minimalan: ni uređivački odbor, ni glavni urednik, ni recenzenti nisu primili nijedan dinar za svoj posao. Izgleda nemoguće? Ali, mi smo to objavili. Moglo bi se desiti da ove godine objavimo i „Kap španske krvi” i „Suzni krokodil”. Ostaju još brojni novinski tekstovi i prepiska Crnjanskog.

Sedište Zadužbine je u Francuskoj 7, u jednoj maloj, neuslovnoj sobici. Ima li šanse da se, u dogledno vreme, nešto promeni?

Pripušteni smo u jednu sobicu u Francuskoj 7. O neprikladnosti tog smeštaja je toliko puta uzaludno govoreno u javnosti. Crnjanski je imao stan, kao i Andrić: dok je od Andrićevog stana napravljen muzej koji izdržava grad, stan Crnjanskog – obojica nisu imali naslednike – uzela je opština. Tako je pesniku „Lamenta nad Beogradom” uskraćen muzej u Beogradu. Uzalud smo čelnike grada molili 24. aprila 2007. godine za pomoć. Ali, od nas su tražili da bez autorskog honorara dozvolimo preštampavanje stihova i reči o Beogradu Crnjanskog u katalogu kojim je Beograd kandidovan za prestonicu evropske kulture 2020. I mi smo dozvolili. Zadužbina Miloša Crnjanskog je skromna i siromašna, ali velika adresa naše kulture: nekako nalik onome što smo imali kada smo – i kao narod, i kao država, i kao kultura – bili mnogo bolji nego što smo danas.

U knjizi „Njegoševo pesništvo” tumačite glavna pesnikova dela. Sa kojim ciljem?

Počastvovan sam što je u redovnom Kolu Srpske književne zadruge izašla moja knjiga „Njegoševo pesništvo”. Jer, objavljujući knjigu u kojoj su okupljena sva dela koja Njegoša čine velikim evropskim pesnikom, Srpska književna zadruga pokazuje da srpska kultura ni u ovim vremenima ne odustaje od Njegoša. Njegove lirske pesme utemeljuju predstavu o tragičkom pesniku, u čijem središtu je višesmisleno prisustvo ideje ponora. To stvara vezu sa „Lučom mikrokozma”. Jer, jedino se tu pojavljuju dva naziranja apsolutnog mističkog jedinstva: u erotičko-mističkom u „Noći skupljoj vijeka” i u tišini i tekstualnoj belini između kraja „Luče mikrokozma” i njene „Posvete”. Tu je Njegoš sasvim drukčiji od onog na kojeg su nas u školama navikli. A i dalje najveći srpski pesnik: ono što su u drugih naroda Gete, Dante, Puškin, Servantes ili Šekspir.

Njegoševa dramska dela, pak, dozvoljavaju istorijske analogije i tzv. evropske teme. Njegoš je, dakle, moderan pesnik?

U delima kao što su „Gorski vijenac” i „Lažni car Šćepan Mali” postoji doticaj providencijalnog i istorijskog. U njima dominira pitanje o smislu istorije: bilo kao evropsko pitanje o problemu renegata, bilo kao evropsko pitanje o samozvancu. Paradoksalni spoj samozvanca i herojstva, klovna i mase, manipulacije i lakovernosti otvara „Lažnog cara Šćepana Malog” – kroz paralele sa Puškinom i Šilerom – za strujanja modernog iskustva. Jer, Njegoš u svet „Gorskog vijenca”, na vrh herojsko-epske svesti, smešta jednog lažova: iste reči, isti jezik, iste zakletve, iste smrti, isti likovi, a spiralu duha podstiče jedan lažov. Lažov je u temelju svega. Upravo, dakle, tamo gde se utemeljuje kulturna paradigma, kod Njegoša, utemeljuje se i njena negacija. Njegoš je veliki pesnik zato što nije rekao samo u čemu je tragička veličina naše egzistencije i istorije nego i u čemu je njeno autentično blesavilo. Niko nije rekao teže stvari o našoj heroici od Njegoša.

Bavili ste se i stvaralaštvom Nikole Miloševića. Njegovo delo se kreće između filozofije i literature?

Nikola Milošević je vrh naše književne teorije: način njegovog poimanja književnosti svakako je u ravnoteži sa sebi savremenim teorijskim mišljenjem u svetu. Ali, on je zasnovao i jedan sasvim poseban način razumevanja i tumačenja književnosti koji podrazumeva umetničku intuiciju, filozofsku invenciju i metodsku disciplinu. To je područje na kojem se ukrštaju dejstva filozofije i književnosti, koje predstavljaju autori kao Džordž Stejner, Frenk Kermoud, Lajonel Triling, Mihail Bahtin, Jan Kot, Valter Kaufman. U tom području se krećemo od filozofije do psihologije, od ideologije do književnosti, od istorije do poetike, od politike do etike. Njegove analize književnih dela otkrivaju – kod filozofa srazmerno redak – senzibilitet i dar za književno kao takvo.

Zoran Radisavljević