Optimizam i zamajavanje

Preporučujući građanima optimizam kao životni stav, naša vlada, zapravo, društvu šalje poruku da je stanje u našoj državi optimalno, razume se, u odnosu na neizbežno neugodne uslove koje kroje kako svetska ekonomska kriza tako i razorno nacionalno nasleđe poslednje decenije dvadesetog veka. Prema ovoj preporuci, Srbija je danas ostvarenje najbolje od svih mogućih društvenih opcija, a njena vlada najbolja od svih za sada mogućih vlada.

Po ugledu na Lajbnicovu teodiceju koja zlo u svetu opravdava ubeđenjem da je ono na najmanjem mogućem nivou jer je svet, kao tvorevina apsolutno mudrog, apsolutno moćnog i apsolutno dobrog Boga, najbolji od svih mogućih svetova – ova kratodiceja našeg državnog vrha nije ništa drugo do metafizika, oblast za koju on niti je kompetentan, niti je izabran. Utoliko gore po vreme i činjenice. A šta činjenice kažu o vremenu?

Statistički, ove godine je za pedeset odsto više korisnika narodnih kuhinja nego prošle. Više od 260.000 radnika dobilo je otkaze „od početka krize“ (misli se, valjda, na početak svetske ekonomske krize). Blokirano je više od 14.500 firmi u kojima radi više od 100.000 radnika. Minus u državnoj kasi je 120 milijardi dinara. U poslednje dve godine Srbija se zadužuje 4,86 miliona evra dnevno, što po minutu iznosi 3.300 evra. Predsednik Granskog sindikata prosvetnih radnika „Nezavisnost“ Tomislav Živanović tvrdi da naši školski programi obučavaju decu isključivo kao buduće izvršioce zadataka, uništavajući u korenu svaku kreativnost! Sve to govori o stanju kojem je svojstveno osećanje teskobe, a ne optimizma.

Pogledajmo sada, na dva skorašnja primera, stanje u kulturi – u sferi u kojoj je stvaralačkim činom moguće kritički transcendirati postojeću muku!

„Ninovu” nagradu za roman godine dobilo je bezvredno delo Gordane Ćirjanić, a predsednik žirija za njenu dodelu Vasa Pavković urednik je upravo te knjige. Ako ostavimo po strani „književni ukus“ ovogodišnjeg „Ninovog” žirija, ovaj očiti „sukob interesa“, na koji je prvi javno upozorio književni kritičar nedeljnika „Nin” Tihomir Brajović, proglašen je u uticajnoj televizijskoj emisiji „Utisak nedelje“ izmišljenim skandalom i stavljen ad acta.

Pre nekoliko dana glumac Predrag Miki Manojlović podneo je ostavku na mesto predsednika Upravnog odbora Filmskog centra Srbije. Drugi član istog odbora, reditelj Goran Marković upozorio je tim povodom da ozbiljni ljudi „počinju da dižu ruke od borbe za civilizovanu državu“, jer na sav njihov uloženi trud država odgovara zamajavanjem. Miki Manojlović je izgubio nadu, takođe je rekao Marković. Gubitak nade i zamajavanje, termini su koji najbolje objašnjavaju neukorenjenost optimizma na koji poziva vlada.

Pred sam kraj prošle godine predsednik vlade Mirko Cvetković je poručio: „Treba da izađemo iz filozofije katastrofizma. Pesimizam i nezadovoljstvo nikako nisu saveznik u borbi za bolji život jer vode opuštanju i očekivanju pomoći sa strane.“

Takvu vrstu optimizma, automatskog optimizma, ismejao je Volter u svom delu „Kandid ili optimizam“ (1759). Automatski optimizam je iluzoran i besplodan. Potrebno je zauzeti pragmatičan odnos prema svetu, nasuprot metafizici optimizma (ili pesimizma, svejedno), tvrdi Volter.

Kultura optimizma gradi se na optimizmu kulture, a ne obrnuto. Optimizam na koji, sa drugim visokim državnim funkcionerima, poziva predsednik vlade, pusta je metafizička preporuka, a ne ono što bi jedino realno mogao da bude: rad, rad uz nadanje.

Kako je o tome, tačno dvesta godina posle Voltera, pisao Ernst Bloh u „Principu nadi“ (1959), jednoj od sadržajem najbujnijih i formalno i stilski najinteresantijih filozofskih knjiga dvadesetog veka, gotovo raskošnom romanu o, kako sam kaže, najljudskijoj od svih ljudskih osobina, osobini nadanja u bolji život – nada podrazumeva znanje, predstavljajući, dakle, znalačku tendenciju za prekoračenjem postojećeg.

Nada ili optimizam predstavlja, sa vizijom novog, tendenciozan rad na prevazilaženju starog. To je ono što bi i sadašnja i svaka buduća vlada morala da ima u vidu kad govori o optimizmu. Naime, ne da proklamuje optimizam, nego da ga radom inauguriše.

Kad se ne pronalazi put iz propasti, teskoba koči nadu. Kako se izvući iz tog kolopleta? „Rad protiv životne teskobe i nepodopština straha jeste rad protiv njihovih vinovnika“, kaže Bloh. Dakle, prvo treba imenovati krivce za turobno stanje u društvu i državi. Zatim, imenovati postojeće i moguće nosioce i načine promene tog stanja.

U Srbiji se danas kao glavna opoziciona sila postojećoj vlasti (koja očigledno ne ume da pojmi nadu i iz nje proizvede optimalnu akciju), nameće Srpska napredna stranka u kojoj se upravo nalaze brojni vinovnici „životne teskobe i nepodopština straha“. Novo koje obećava ova strana samo je nova iluzija sa starim karakterima, ono što Goran Marković ispravno naziva zamajavanjem – nenadoknadivim gubitkom vremena.

Od rashodovanog društva i države postati solidno, to, a ne neki visokoparni nacionalni cilj (uvek metafizički), ovde je zadatak za nadu. Uostalom, osnovni uzrok današnjeg stanja upravo je iluzorni cilj s kraja prošlog veka u koji je uložena velika energija iluzornog nadanja. Danas vidimo koliko je on preskup, i užasavamo se što tu cenu ne plaćaju njegovi vinovnici. Neproduktivna nada uvek se vraća kao frustracija i nasilje. 

Odakle početi? Od „manje velikog dobra“, kako kaže Bloh: „Kad bi se samo doista dosegnula i postala pristupačna najpre manja velika dobra, putem kojih se uklanja opšta beda... pa tek onda ona ostala...“