Оптимизам и замајавање

Препоручујући грађанима оптимизам као животни став, наша влада, заправо, друштву шаље поруку да је стање у нашој држави оптимално, разуме се, у односу на неизбежно неугодне услове које кроје како светска економска криза тако и разорно национално наслеђе последње деценије двадесетог века. Према овој препоруци, Србија је данас остварење најбоље од свих могућих друштвених опција, а њена влада најбоља од свих за сада могућих влада.

По угледу на Лајбницову теодицеју која зло у свету оправдава убеђењем да је оно на најмањем могућем нивоу јер је свет, као творевина апсолутно мудрог, апсолутно моћног и апсолутно доброг Бога, најбољи од свих могућих светова – ова кратодицеја нашег државног врха није ништа друго до метафизика, област за коју он нити је компетентан, нити је изабран. Утолико горе по време и чињенице. А шта чињенице кажу о времену?

Статистички, ове године је за педесет одсто више корисника народних кухиња него прошле. Више од 260.000 радника добило је отказе „од почетка кризе“ (мисли се, ваљда, на почетак светске економске кризе). Блокирано је више од 14.500 фирми у којима ради више од 100.000 радника. Минус у државној каси je 120 милијарди динара. У последње две године Србија се задужује 4,86 милиона евра дневно, што по минуту износи 3.300 евра. Председник Гранског синдиката просветних радника „Независност“ Томислав Живановић тврди да наши школски програми обучавају децу искључиво као будуће извршиоце задатака, уништавајући у корену сваку креативност! Све то говори о стању којем је својствено осећање тескобе, а не оптимизма.

Погледајмо сада, на два скорашња примера, стање у култури – у сфери у којој је стваралачким чином могуће критички трансцендирати постојећу муку!

„Нинову” награду за роман године добило је безвредно дело Гордане Ћирјанић, а председник жирија за њену доделу Васа Павковић уредник је управо те књиге. Ако оставимо по страни „књижевни укус“ овогодишњег „Ниновог” жирија, овај очити „сукоб интереса“, на који је први јавно упозорио књижевни критичар недељника „Нин” Тихомир Брајовић, проглашен је у утицајној телевизијској емисији „Утисак недеље“ измишљеним скандалом и стављен ad acta.

Пре неколико дана глумац Предраг Мики Манојловић поднео је оставку на место председника Управног одбора Филмског центра Србије. Други члан истог одбора, редитељ Горан Марковић упозорио је тим поводом да озбиљни људи „почињу да дижу руке од борбе за цивилизовану државу“, јер на сав њихов уложени труд држава одговара замајавањем. Мики Манојловић је изгубио наду, такође је рекао Марковић. Губитак наде и замајавање, термини су који најбоље објашњавају неукорењеност оптимизма на који позива влада.

Пред сам крај прошле године председник владе Мирко Цветковић је поручио: „Треба да изађемо из филозофије катастрофизма. Песимизам и незадовољство никако нису савезник у борби за бољи живот јер воде опуштању и очекивању помоћи са стране.“

Такву врсту оптимизма, аутоматског оптимизма, исмејао је Волтер у свом делу „Кандид или оптимизам“ (1759). Аутоматски оптимизам је илузоран и бесплодан. Потребно је заузети прагматичан однос према свету, насупрот метафизици оптимизма (или песимизма, свеједно), тврди Волтер.

Култура оптимизма гради се на оптимизму културе, а не обрнуто. Оптимизам на који, са другим високим државним функционерима, позива председник владе, пуста је метафизичка препорука, а не оно што би једино реално могао да буде: рад, рад уз надање.

Како је о томе, тачно двеста година после Волтера, писао Ернст Блох у „Принципу нади“ (1959), једној од садржајем најбујнијих и формално и стилски најинтересантијих филозофских књига двадесетог века, готово раскошном роману о, како сам каже, најљудскијој од свих људских особина, особини надања у бољи живот – нада подразумева знање, представљајући, дакле, зналачку тенденцију за прекорачењем постојећег.

Нада или оптимизам представља, са визијом новог, тенденциозан рад на превазилажењу старог. То је оно што би и садашња и свака будућа влада морала да има у виду кад говори о оптимизму. Наиме, не да прокламује оптимизам, него да га радом инаугурише.

Кад се не проналази пут из пропасти, тескоба кочи наду. Како се извући из тог колоплета? „Рад против животне тескобе и неподопштина страха јесте рад против њихових виновника“, каже Блох. Дакле, прво треба именовати кривце за туробно стање у друштву и држави. Затим, именовати постојеће и могуће носиоце и начине промене тог стања.

У Србији се данас као главна опозициона сила постојећој власти (која очигледно не уме да појми наду и из ње произведе оптималну акцију), намеће Српска напредна странка у којој се управо налазе бројни виновници „животне тескобе и неподопштина страха“. Ново које обећава ова страна само је нова илузија са старим карактерима, оно што Горан Марковић исправно назива замајавањем – ненадокнадивим губитком времена.

Од расходованог друштва и државе постати солидно, то, а не неки високопарни национални циљ (увек метафизички), овде је задатак за наду. Уосталом, основни узрок данашњег стања управо је илузорни циљ с краја прошлог века у који је уложена велика енергија илузорног надања. Данас видимо колико је он прескуп, и ужасавамо се што ту цену не плаћају његови виновници. Непродуктивна нада увек се враћа као фрустрација и насиље. 

Одакле почети? Од „мање великог добра“, како каже Блох: „Кад би се само доиста досегнула и постала приступачна најпре мања велика добра, путем којих се уклања општа беда... па тек онда она остала...“