Spomenik revolucionarki plesa

Berlin – Sumorno berlinsko prepodne četvrtog festivalskog dana svojom lepotom je razvedrio čudesan film Vima Vendersa, dugometražni dokumentarac rađen u 3D tehnologiji, koji je zahvaljujući tome omogućio gledaocima stominutno, trodimenzionalno uživanje u slici i muzici, scenskom pokretu i igri. U svemu onome što je činilo i još uvek čini čaroban svet plesnih dostignuća legendarne revolucionarke modernog baleta – Pine Bauš.

 Vendersov film „Pina” je pravi filmski memorijal posvećen plesnim revolucionarima, samoj Pini (preminula u junu 2009.) i njenim vernim sledbenicima, saradnicima i graditeljima čuvenog Tanc teatra. Ovo je i posveta umetnosti, ljudskom telu i ljudskom duhu, tragalaštvu za modernim i snažnim baletskim izrazom u kojem pokret, ples i pogled, nadomešćuju hiljade reči. Vendersova „Pina” gleda se u jednom dahu, sa specijalnim naočarima koje gledaocu omogućavaju uranjanje u dubine pozorišne scene, stvarajući mu iluziju sopstvenog kretanja kroz prostor, iza zaversa, uz same igrače sa svih strana sveta, koji ujedno svedoče o svojim iskustvima rada sa Pinom, njenoj posvećenosti igri, njenim nezaboravnim koreografijama, koje se smenjuju na velikom platnu. Film sa puno autorove nežnosti, za uživanje i gledanje u idealnim bioskopskim uslovima...

 Šteta što se Vendersov film ne prikazuje u berlinskoj konkurenciji u kojoj u prva tri festivalska dana vlada i osrednjost i bledunjavost. Delimično je od svega toga odskočio debitantski američki film „Marginalni poziv” Džej Si Čandora, sa Kevinom Spejsijem, Polom Betanijem, Demi Mur i Džeremijem Ajronsom u glavnim ulogama, ali više zato što ima zanimljivu i aktuelnu priču, nego što je dosegao značajne rediteljske nivoe.

 Čanodorov film dramatizuje finansijsku krizu koja je pre tri godine urušila Volstrit, kroz vizuru bankarskih investicionih mešetara koji u svojim oblakoderima od stakla i metala kroje finansijsku sudbinu sveta. Zbog rezanja troškova banka otpušta veliki broj sredovečnih eksperata, među njima je i analitičar zadužen za kontrolu rizika, koji svoj USB stik sa neprijatnim podacima predaje svom mlađem saradniku. Ovaj pak suočen sa mogućnošću kraha investicija pokreće čitav hijerarhijski lanac menadžmenta koji će se u dva sata iza ponoći okupiti kako bi doneli odluku da već ranom zorom počnu da prodaju na milione bezvrednih akcija. Svesni su da ovakav postupak znači i kraj njihovih karijera i gubljenje ugleda, ali šta je to spram pozamašnih bonusa koje će dobiti.     

Čandorov film izgleda bolje kada se prepričava nego kada se gleda. Reč je o nekoj vrsti kamerne drame kojom dominiraju dijalozi sve samih oštroumnih likova, međusobno povezanih jedino zavisnošću odnovca. Kritika finansijskih eksperata kao posebnog društvenog sloja i soja, proširena je delimično i na sve one kojima je njihovo mešetarenje sasvim odgovaralo dok god su „preko leba imali i pogaču”, ali nedovoljno da bi se ovo moglo zvati nezaboravnim filmom.

 U takmičarskom programu viđen je i argentinski film „Nagrada” Paule Markovič, u kojem se autorka vraća u detinjstvo,oslanjajući se na likove majke i ćerke koje beže od političkog progona, kao i simpatična nemačka komedija „Almanija – dobrodošli u Nemačku”,naturalizovane turske rediteljke Jasmin Samdereli, koja je ovaj film snimila prema scenariju svoje sestre Nesrin. Reč je šarmantnoj useljeničkoj priči, o razlikama između istoka i zapada i o svemu onome što se može dogoditi kada se sretnu ta dva sveta. Film nudi smeh, budi pozitivna osećanja, ali mu nije mesto u glavnom takmičarskom programu, baš kao ni filmu „Vikanje na nebo” Viktorije Mahoni,koji je u trku za „Zlatnog medveda” ušao verovatno samo zato što u njemu igra Zoi Kravic, ćerka čuvenog rokera Lenija Kravica.

 I u paralelnim programima ima razočarenja. Recimo, iščekivani film „Đavoljev dvojnik” Lija Tamahorija, nastao prema knjizi Latifa Jahije jednog od dvojnika Udaja Huseina, krvoločnog sina iračkog predsednika Sadama. Umesto uzbudljivog biografskog trilera, Tamahori se zapravo bavi Udajevim seksualnim životom. Sve pršti od perverzija, pa se stiče utisak da je Tamahori zapravo snimao film o sebi (u privatnom životu je poznat kao perverznjak). U ulozi Udaja i samog Latifa je Dominik Kuper, a Udajevu ljuvanicu koja se zaljubljuje u njegovog dvojnika igra francuska glumica Ludivin Sanjije...

Srećom pa je u Panorami bio prikazan i biografski dokumentarac o slavnom američkom pevaču, glumcu i velikom borcu protiva rasizma Hariju Belafonteu, o njegovom životu, karijeri i večitoj borbi protiv segregacije. Hari Belafonte danas ima 84 godine, dočekao je, kaže, da Amerika dobije i svog prvog crnog predsednika, koji „još uvek uči, mada sporo”...

U Berlin je stigla i Madona, što je vest koja je uzburkala jedino njene nemačke fanove. Izjavila je da se neće nigde pojavljivati. Došla je da obavi poslove na berlinskom marketu. Da ugovori distribuciju i promociju svog novog filma koji bi premijerno trebalo da prikažeu Kanu, ako ga tamo budu želeli.

-----------------------------------------------------------

Hodorkovski kao disident

Ni dokumentarni film o bivšem ruskom naftnom oligarhu Mihailu Hodorkovskom, nije sasvim oduševio. Sadašnji stanovnik sibirskog zatvora, predstavljen je više kao disident i politički protivnik Putina, nego kao bivši tajkun koji je krojio razne sudbine, pa i sopstvene zemlje, i uživao u blagodetima svog sumnjivo stečenog novca. Film „Hodorkovski” režirao je Siril Tušči koji živi u Berlinu. U 111 minuta filma koji je radio pet godina, zabeležio je i izjave ljudi koji su privatno i poslovno bili povezani sa Hodorkovskim, sa majkom i njegovim sinom koji žive u Americi, prijateljima i saradnicima koji danas žive u Britaniji i Izraelu.