Original ili kopija Jesenjinovog prevoda

Na nedavno održanom Božićnom sajmu knjiga u beogradskom Domu sindikata mogla se naći knjiga poezije Sergeja Jesenjina, objavljena 2009. godine, u izdavačkim kućama „Neven” (Zemun) i „Feniks” (Beograd), a kao prevodilac navedeno je ime Marine Zobnin. Profesor Miodrag Sibinović, prevodilac, tvrdi za naš list, da su u ovoj knjizi, osim njegovih,  štampani prepevi i drugih naših poznatih prevodilaca i pesnika Miodraga M. Pešića, Nikole Bertolina, Slobodana Markovića, Miroslava Topića i Dragutina Malovića.

Profesor Sibinović, je ovaj slučaj, zajedno sa drugim oštećenim prevodiocima, poverio Autorskoj agenciji Srbije, sa zakašnjenjem od godinu dana. Izdavačka kuća „Neven” registrovana je u ulici Gajevoj 14 u Zemunu, međutim, već danima nismo nikoga od zaposlenih uspeli da pronađemo na ovoj adresi. „Feniks”- Beograd, koji je potpisan kao suizdavač, i ne postoji u registru izdavača. Najbliži trag je „Feniks libris”- Zemun, ali, kako nam je rečeno u ovoj izdavačkoj kući taj trag potpuno je pogrešan. Naime, „Feniks libris”- Zemun nema nikakve veze ni sa spornom knjigom niti sa „Feniksom” iz Beograda. U Srpskom udruženju izdavača i knjižara, koje ima blizu devedeset članova, ne nalaze se ni „Neven” niti „Feniks”.

Marinu Zobnin, smo pokušali da pronađemo preko Udruženja prevodilaca Srbije. Rečeno nam je da ona nije član ovog udruženja. Pesme u zbirci izabrao je i priredio Živojin Janković, a kao izdavači potpisani su Mika Jeremijević i Vojislav Đuričić. Živojin Janković naveden je i kao urednik. Zanimljivo je, kako kaže Sibinović, da je knjiga nakon njegovog glasnog reagovanja na Božićnom sajmu, sutradan povučena sa štanda.

Prema rečima našeg sagovornika, ova knjiga sadrži kratak predgovor urednika i četrdeset osam pesama i poema.

– Međutim, svi ti prevodi (prepevi) pripadaju poznatim srpskim prevodiocima i pesnicima: Miodragu M. Pešiću, sedamnaest pesama i poema, Nikoli Bertolinu, trinaest, Slobodanu Markoviću sedam, Miroslavu Topiću dve pesme, i Dragutinu Maloviću jedna. Mojih je osam pesama, objašnjava Sibinović, dodajući:

– Neki od tih prepeva, poput, recimo, Pešićevih prevoda „Crnog čoveka” i „Ane Snjegine”, koji se kod nas objavljuju još od 1931. i tokom prethodnih osamdeset godina preštampavani su već bezbroj puta, drugi, pak, Markovićevi, Malovićev, Bertolinovi, Topićevi, kao i moji, objavljivani od pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka do 2000. godine, kada je u Beogradu štampano i već osmo višetomno izdanje Jesenjinovih sabranih dela na srpskom jeziku. Našim ljubiteljima poezije poznati su, takođe, već više od pola stoleća. Zbog toga nema nikakve potrebe trošiti reči na dokazivanje da su pesme objavljene 2009. godine pod imenom prevodioca Marine Zobnin plagijat. Tekstovi tih prevoda (prepeva) su, uglavnom, prepisani od reči do reči, a minimalne izmene u ponekom stihu ostalih pesama pokazuju da onaj ko je „intervenisao” nije imao dovoljno nerva ni za izvorni ritam, niti za srpsku poetsku reč.

Uz to, naš sagovornik smatra da se pojavljivanje ovakve knjige može posmatrati s moralnog, kulturološkog, formalno-pravnog, pa i političkog stanovišta.

– Plagijat je morao da otkrije, još pre oštećenih prevodilaca, urednik izdavačke kuće. Zar je moguće da je demokratizacija izdavačke delatnosti i privatizacija izdavaštva toliko snizila kulturni nivo srpske uredničke populacije da jedan stručnjak nije u stanju da prepozna ni kultne tekstove iz srpske riznice prevodne književnosti kao što su Jesenjinova „Pesma o keruši”, „Pismo majci”, „Život vam je varka s toplom čamom”, „Crni čovek”, i druge, ili bar da, ukoliko ih čak i ne zna – zar je moguće da takav urednik ne zaviri u ranija srpska izdanja Jesenjinove poezije? To je nešto što bi moralo da predstavlja minimum poštovanja nacionalne kulture u kojoj se neko bavi izdavaštvom, smatra dr Miodrag Sibinović, zaključujući da bez uspešnog rešavanja problema piraterije i primene zakona ne može da se očekuje da zaštita intelektualne svojine prestane da bude briga samo ugroženog pojedinca.

M. Vulićević