„Lepo vreme” za figuru

Umetnik ne bira svoje delo, nego pokušava da prepozna specifičnost dara koji je dobio, da ga što otvorenije prihvati i prenese dalje, smatra Dragana Ilić. I dodaje da figuracija, kojom se u većem delu svog umetničkog bitisanja bavila, nije bila njen svestan izbor već datost, čije plodove predaje drugima putem izložbi skulptura kao što je ova pod nazivom „Lepo vreme” u galeriji ULUS-a.

Ova vajarka, rođena 1966, koja je diplomirala na Fakultetu likovne umetnosti 1991. godine,od 1995.bavi se pedagogijom, prvo kao asistent,a potom kao docent na vajanju i crtanju na Vajarskom odseku FLU u Beogradu. Kada je ranih devedesetih, kako kaže, otkrivala svoju poetiku, imala je velikih problema da prihvati da je figuracija jedino što može da radi – to se nikako nije uklapalo u njenu predstavu o vajanju (tada je minimalizam bio „in”).

– Ali, postavite neke aksiome – iskrenost, npr. ili poštovanje instinkta, ili kako god to da zovete – postavite ih na način koji je neobjašnjiv, ali očigledan – i onda rezultat bude kakav jedino može, dodaje naša sagovornica, objašnjavajući dalje šta čini okosnicu izložbe na kojoj se pored dve figure dečaka i devojčice u bojenoj terakoti u prirodnoj veličini i sedam portreta nalaze i crteži, koji prate proces rada na skulpturama. Odgovarajući, usput, i na pitanje zašto su na postavci predstavljeni baš tinejdžeri.

– Modeli za ove skulpture su moja deca i njihovi prijatelji, svi u uzrastu 17–19 godina. Mogla bih da navedem čitavo mnoštvo univerzalnih poruka iz mog dela u nastajanju pod nazivom „Kratke beleške o svemiru”, ali sam odlučila da se ovom prilikom ograničim na poruku „Lepo vreme” koja je i naziv izložbe. Zahvaljujući tajanstvenosti srpskog jezika koji izjednačava engleske reči „weather” i „time” i „nice” i „beautiful”, ovaj izraz omogućava onoliko nivoa čitanja koliko je potrebno da bi se u odsustvu ideje o nepobitnoj istini moglo, eventualno, osetiti nešto tačno.

Materijali sa kojima radi dodatno su doprineli oživotvorenju likova koje je predstavila publici.

– Neposrednost je osnovni kvalitet koji tražim u materijalima i tehnikama skulpture jer mi je jako teško da dva puta postignem isti intenzitet koncentracije, što je neophodno ako radite sa kalupima i odlivcima. Naime, kad dobijete odlivak u drugom materijalu, onda morate sve ispočetka ili stvar ostaje previše formalna. Odlivak je kao ljuštura školjke – lepa je, ali nije živa (nema života unutra). Ono što je u ovim radovima novo, u smislu materijala, jesu izvesni „ready-made” elementi koji su u mom radu uvek imali neko pozadinsko prisustvo,ali su retko izlazili na površinu, jer nisu bili dovoljno opravdani. Zato sam, između ostalog,izložila jedan vrlo davni rad tog tipa – da sebi potvrdim kontinuitet tog procesa koji zapravo ne spada u svet odraslih, nego u svet svakojakih dečjih „živih stvarčica”, kaže umetnica.

Pre ove izložbe Dragana Ilić predstavila se sa još tri postavke – „Svet ljudi”, „Scopophilia u 14 glava” i „Who painted my roses red”.

M. Dimitrijević